2009

2009 - 2010

Januar 2009

01.januar 2009.

Republika Češka preuzela od Francuske šestomesečno predsedavanje EU. Češka je prioritete svoje politike kojom će predsedavati EU sažela u tri tačke tačnije u tri slova E (ekonomija, energetika i Evropa i svet) sa šaljivom parolom “Zasladićemo Evropi” što na češkom ne znači da će se nekom zasladiti već zagorčati život. U prvom planu je borba protiv zahuktale globalne ekonomske krize dok će pitanje integracije zapadnog Balkana u EU ostati po strani uz napomenu da Češka ne odustaje od tog ključnog spoljnopolitičkog prioriteta ali sa skromnijim ciljem koji podrazumeva da se proces integracija ne zaustavi.

U Slovačkoj uveden evro kao zvanična valuta čime je ova zemlja postala 16-ta članica evrozone. Slovačka je članica EU od 2004. godine. Ulaskom u evrozonu Slovačka je uz Sloveniju postala jedina bivša komunistička država koja je istovremeno članica EU, Šengenskog sporazuma , NATO pakta i evrozone. Prihvatanjem evra od strane Slovačke koji je zamenio dotadašnju nacionalnu valutu slovačku krunu, oko 329 miliona stanovnika 16 zemalja EU odnosno evrozone koristi evro kao zvaničnu valutu.

U požaru koji je izbio u noćnom klubu Santika u Bangkoku glavnom gradu Tajlanda poginulo 66 ljudi. Prema policijskom saopštenju u klubu je pored domaćih bilo i turista iz Japana, Australije, Holandije, Nepala, Belgije, Francuske, Kanade, Finske, Švajcarske, Singapura, Južne Koreje, Velike Britanije i SAD. Kao najverovatniji uzrok požara naveden je kvar na električnim instalacijama. Požar je izbio oko pola sata nakon ponoći, u novom danu nove godine čiji je doček u Santiki proslavljalo oko 1 000 gostiju. Po izbijanju požara u naletu panike usledio je stampedo prisutnih koji su pohrlili na glavni ulaz kluba pošto su tri ostala bila zaključana. Poginulo je 66 ljudi dok je 222 povređeno medju kojima je bilo 35 stranaca.

Na Kosovu i Metohiji tokom novogodišnje noći u nesrećama poginulo osmoro ljudi. Neposredno posle ponoći u saobraćajnim nesrećama nastradalo je pet osoba, jedna u Peći i četiri u blizini Orahovca. Tokom proslave dočeka nove godine u gradovima i okolnim manjim mestima Kosova čula se intenzivna pucnjava iz vatrenog oružija. Nepažljiva upotreba pirotehničkih sredstava i zalutali meci iz vatrenog oružija lišili su života tri osobe u Prizrenu dok je povređena jedna žena iz Podujeva i dete iz Gnjilana. Pomoć lekara je zatražilo 55 osoba. Svi poginuli i povređeni su građani albanske nacionalnosti. Preostali Srbi širom pokrajine koji su preživeli progon od strane Albanaca po dolasku NATO trupa, novogodišnju noć dočekali su sa zebnjom i strahom slušajući jezive zvuke pucnjave brinući se za svoju bezbednost. Ipak najgore je bilo malobrojnim Srbima u Prištini. Primećeno je pojačano prisustvo pripadnika policije i KFOR-a koji su ih obišli. Nezapamćena pucnjava iz vatrenog oružija vratila je sećanja iz 1999.godine.

Umrla Helen Suzman jedan od najpoznatijih južnoafričkih boraca bele puti protiv aparthejda. (1917-2009 -91-) Suzmanova je ćerka litvanskih jevrejskih imigranata. Rođena je 7.novembra 1917. u Germistonu u Južnoj Africi. Bila je jedini član južnoafričkog parlamenta u periodu od 1953. do 1989. koja je otvoreno kritikovala aparthejd, promovišući stavove koji su tada bili retki među belim južnoafrikancima. Dobitnik je počasnih doktorata vodećih svetskih univerziteta među kojima su Oksford, Kembridž, Harvard, Kolumbija. Dva puta je nominovana za Nobelovu nagradu za mir.

02.januar 2009.

U terorističkom napadu bombaša samoubice južno od Bagdada poginule 23 osobe dok su 42 povređene. Početak 2009.godine je nagovestio nastavak krvoprolića širom Iraka. Nakon rata, svrgavanja Sadama Huseina sa vlasti i okupacije Iraka od strane SAD i njenih saveznika u raznolikim terorističkim napadima nastradalo je na hiljade Iračana. Gotovo da nije bilo dana a da se ne čuju vesti o tragičnoj pogibiji nedužnih ljudi u eksplozijama bombi ili kakvim drugim terorističkim atacima. Delovanje terorističkih organizacija pogotovo Alka – Ide nastavilo se nesmanjenom žestinom naročito tokom 2006. i 2007.godine, kako protiv vojske SAD i njenih saveznika tako i protiv civilnog stanovništva Iraka. Na ručak, u svoju kuću južno od Bagdada, lider sunitskog plemena al-Karaguli šeik Muhamed Abdulah Salih je pozvao sunitske i šiitske plemenske lidere. Ovakav sastanak plemenskih vođa nije bio po volji nekoj od ekstremističkih grupa pa je među zvanice poslat rođak jednog od gostiju opasan eksplozivom koji je aktivirao tokom ručka. Poginulo je 23 dok je 42 ljudi povređeno među kojima je bio i domaćin skupa. Napad se dogodio samo dan nakon što su SAD predale kontrolu iračkoj vojsci nad Zelenom zonom u Bagdadu.

03.januar 2009.

rat u pojasu gaze

Započela kopnena ofanziva izraelske vojske (IDF) na pojas Gaze. Svakodnevno od početka rata u pojasu Gaze 27.decembra 2008.godine, odvijali su se međusobni vazdušni napadi IDF-a i Hamasa koji su uzrokovali nove žrtve prevashodno među Palestincima pripadnicima Hamasa ali mnogo više među civilnim stanovništvom. Izraelci su bombardovali tunele prokopane između pojasa Gaze i Egipta, uništili zgradu televizije al-Aksa, raketirali zgradu Islamskog univerziteta u Gazi tvrdeći da se u njoj nalaze radionice za izradu kasam raketa, uništili kompleks vladinih zgrada. Istovremeno su se na granici sa pojasom Gaze gomilale pešadijske trupe, tenkovi i artiljerija izraleske vojske. Prilikom pomenutih izraelskih napada na ciljeve Hamasa poginuli su mnogi čelni ljudi te organizacije. Pripadnici Hamasa su uprkos teškim gubitcima uporno svakodnevno nastavljali sa ispaljivanjem svojih kasam raketa na izraelska naselja koja su bila u njihovom dometu, tom prilikom ubivši nekoliko izraelskih civila i vojnika. Prvog dana nove 2009.godine broj poginulih Palestinaca se popeo na 420 dok ih je oko 2 000 bilo ranjeno. Proglasivši “Dan gneva” prema Izraelu vođe Hamasa su 2.januara 2009.godine uzbunile čitav svet istakavši da su spremne napasti izraelska nuklearna postrojenja modernim iranskim raketama Fajr-3 dometa 50km koje su prokrijumčarene u pojas Gaze tunelima iz Egipta i sa mora kako su tvrdili izraelski mediji. Kao meta napada označeno je mesto Dimona u čijoj blizini se nalazi nuklearni reaktor ali i izraelske nuklearne bojeve glave čije postojanje službeno nikada nije potvrđeno. Panika se munjevito širila Izraelom mada su predstavnici vlasti tvrdili da su u stanju zaustaviti napade mnogo sofisticiranijeg oružija no što su rakete Fajr-3.

Tokom 3.januara, izraelska teška artiljerija raspoređena duž cele istočne granice sa pojasom Gaze je prvi put od izbijanja sukoba bombardovala palestinska naselja na severu i jugu ove oblasti. Istoga dana u večernjim satima otpočela je kopnena ofanziva izraelske vojske na pojas Gaze. U ranim jutarnjim satima 4.januara Izraelci su prodrli u mesta Bejt Lahiju i Bejt Hanun na severu pojasa. U borbama sa militantnim pripadnicima Hamasa prema tvrdnjama IDF-a ranjeno je 30 izraelskih vojnika dok je 50 boraca Hamasa poginulo. Desetog dana sukoba 5.januara Gaza je tonula u sve veću humanitarnu katastrofu. Borbe su se počele voditi po ulicama Gaze. Izraleski vojnici su pretraživali kuće u potrazi za pripadnicima Hamasa. Izraelski ministar odbrane Ehud Barak najavio je da Izrael neće stati sa ratnim operacijama dok ne uspostavi mir na jugu države te da je Hamas pretrpeo veliki udarac. Na desetine hiljada palestinskih izbeglica je pobeglo pred izraelskom ofanzivom dok se broj poginulih popeo na preko 500 rastući iz dana u dan. Između dve zaraćene strane najviše su stradali palestinski civili u pokušajima pronalaženja skloništa koja su često bivala metom izraelskih napada. Izrael je 6.januara objavio da će svakoga dana na tri sata prekinuti bombardovanje pojasa gaze kako bi bila dopremljena humanitarna pomoć ugroženom stanovništvu. Do 15.januara broj poginulih u ovom ratu premašio je 1 000. Ogorčene borbe su se i dalje vodile u Gazi gde su izraelski vojnici prodirali ka centru ovog grada. Napokon 17.januara Izrael je jednostrano proglasio prekid vatre. Iako je najavio da će nastaviti sa borbom i nakon jednostranog prekida vatre od strane Izraela, Hamas je sledećeg dana 18.januara ipak objavio prestanak borbi proglasivši u svom stilu “ veliku pobedu o kojoj će se pričati generacijama”. Time je okončan Rat u pojasu Gaze.

04.januar 2009.

U terorističkom napadu bombaša samoubice u severozapadnom Bagdadu poginulo oko 40, ranjeno 55 osoba. Eksplozija bombe se dogodila u severozapadnom delu Bagdada, uglavnom naseljenim šiitskim stanovništvom, na kontrolnom punktu ispred džamije Imam Musa. Među nastradalima se našlo mnogo žena i dece. Veliki broj vernika ispred džamije u trenutku eksplozije bombe se okupilo usled početka proslave šiitskog verskog praznika Ašure kojim se obeležava smrt Huseina unuka proroka Muhameda.

Na severu i istoku Indije niske temperature usmrtile 55 ljudi od početka godine. Temperature na severu Indije su se od početka 2009.godine kretale oko nultog podeoka celzijusove skale što je neoubičajeno za ovu oblast koju odlikuju blage zime. Među nastradalima je bilo najviše beskućnika i radnika migranata koji su praktikovali spavati u vrećama na otvorenom oskudno obučeni. Vlasti u Utar Pradešu na severu Indije su dozvolile paljenje logoskih vatri kako bi se beskućnici ogrejali. Zbog niskih temperatura su zatvorene škole u glavnom gradu Nju Delhiju. Utar Pradeš je najsiromašnija država u Indiji u kojoj živi oko 180 miliona stanovnika od kojih petinu čine beskućnici. Tokom hladnih zimskih dana 2008.godine u toj oblasti je stradala 151 osoba.

Najmanje 33 ljudi je poginulo dok se oko 60 vodilo kao nestalo u odronu zemlje na severu Gvatemele. Brdo zemlje i kamenja se obrušilo na put u slabo naseljenoj oblasti Alta Verapas oko 200 km severno od glavnog grada Gvatemale. Taj put je bio zatvoren u decembru 2008.godine kada je u manjem odronu nastradalo dvoje ljudi. Nastradali u ovom velikom odronu su oni koji su se oglušili o upozorenja da ne koriste put. Odroni u Gvatemali su česta pojava obično u vreme kišnog perioda između juna i novembra.

05.januar 2009.

Elementarne nepogode svetsku ekonomiju tokom 2008.godine koštale 200 milijardi dolara u svom godišnjem izveštaju saopštila reosiguravajuća kuća „Munih Re“. Šteta je dvostruko veća u odnosu na prethodnu 2007. kada je iznosila 82 milijarde dolara iako je broj događaja koji su prouzrokovali štete opao sa 960 u 2007. na 750 u 2008. Ocenjeno je da se nastavlja dugoročni trend, odnosno, klimatske promene najverovatnije doprinose povećanju broja ekstremnih vremenskih neprilika i uzrok su prirodnih katastrofa.

Najmanje 22 ljudi je umrlo u Kalkuti nakon ispijanja otrovnog likera. Kako je policija saopštila broj žrtava koje su ispijali liker zatrovan hemikalijama bi mogao biti i veći. Vršene su racije i hapšenja trgovaca pićem. U Indiji su prilično česta trovanja stanovništva otrovnim alkoholom. Maja 2008.godine najmanje 180 osoba je umrlo od trovanja likerom u južnim indijskim državama Karnataka i Tamil Nadu.

Umro Ivan Gubijan, atletičar, reprezentativac nekadašnje Jugoslavije, osvajač srebrne medalje u bacanju kladiva 1948. u Londonu. (1923-2009 -85-) Bio je od osnivanja AK Partizan član tog najtrofejnijeg beogradskog kluba. Prvi je izveo tehniku bacanja kladiva sa četiri okreta i danas najzastupljeniju u ovoj atletskoj disciplini. Pet puta bio je prvak Jugoslavije (1948, 1949, 1950, 1952. i 1953) i pet puta je popravljao državni rekord dovevši ga od 56,24 metara (Beograd, 13.oktobar 1947) do 59,69 metara (Istanbul, 14.avgust 1955). Po završetku takmičarske karijere radio je kao nastavnik fizičke kulture i kao trener bacača kladiva.

07-20.januar 2009.

Rusko-Ukrajinska gasna kriza kulminirala prekidom isporuke ruskog gasa većem broju država Evrope. Zbog neisplaćenog nagomilanog duga ukrajinske kompanije za distribuciju gasa “Naftogas” iz prethodnog perioda, ruska državna kompanija “Gasprom” je obustavila isporuku gasa Ukrajini 1.januara. Rusija je potom optužila Ukrajinu da krade gas iz gasovodnog sistema koji prolazi njenom teritorijom a kojim se evropske države snabdevaju ruskim gasom. Zbog toga su ruske vlasti objavile da su primorane da zatvore dalji protok gasa ka evropskim zemljama preko Ukrajine kroz koju inače protiče glavnina ovog ruskog energenta. Već 6.januara nekim zemljama jugoistočne Evrope je obustavljena isporuka gasa da bi potpuna obustava preostalim državama nastupila 7.januara. U jeku zimskih dana zbog rusko-ukrajinskog gasnog spora mnogobrojni građani dvadesetak država Evrope su bili izloženi smrzavanju jer su toplane koje rade samo na gas ostale bez ovog energenta. Rusija je zahtevala da Ukrajina isplati 600 miliona dolara duga i da se cene isporuke gasa Ukrajini povećaju jer ova zemlja ionako godinama unazad dobija gas po mnogo nižim cenama od one koju plaćaju ostale države Evrope. Usledili su protesti i pritisci predstavnika EU da se gasni spor što pre reši kako bi se normalizovala dalja isporuka gasa. Nakon međusobnih optužbi i pokušaja da se dve strane dogovore, Rusija je sazvala Međunarodnu gasnu konferenciju u Moskvi 17.januara kojoj su prisustvovali osim predstavnika dveju zemalja u sporu predstavnici EU kao ostalih država pogođenih gasnom krizom. Skup nije doneo rešenje krize ali su nastavljeni pregovori na vrhu između premijera Rusije Vladimira Putina i Ukrajine Julije Timošenko. Dogovor je postignut sledećeg dana 18.januara i ozvaničen sporazumom potpisanim 19.januara. Pored ostalog dogovoreno je da Rusija nastavi sa isporukom gasa Ukrajini do kraja 2009.godine po cenama iz prethodne 2008. s tim da će od 1.januara 2010.godine ova zemlja poput ostalih plaćati punu tržišnu cenu. Nakon postignutog dogovora Rusija je 20.januara obnovila isporuke gasa preko Ukrajine ka evropskim zemljama da bi u naredna dva dana snabdevanje bilo potpuno normalizovano.

11.januar 2009.

Poginulo 246 ljudi u udesu trajekta na istoku Indonezije koji se kretao od Sulavesija ka Borneu. Brod je isplovio uprkos upozorenjima o lošim vremenskim uslovima.

16.januar 2009.

Umro jedan od najoriginalnijih autora srpskog novinarstva i publicistike Bogdan Tirnanić, filmski kritičar i kolumnista. (Rođen: Beograd/Kraljevina Jugoslavija (Srbija pod nemačkom okupacijom)/Srbija 14.septembar 1941. - Umro: Beograd/Srbija 16.januar 2009.) Rođen u Beogradu, novinarstvom je počeo da se bavi šezdesetih godina XX veka. Bio je urednik avangardnog omladinskog časopisa „Susret“, glavni urednik „RTV Revije“, urednik kulturne rubrike magazina „NIN“, glavni urednik časopisa „Nju moment“. Objavljivao je i u „Politici“, „Borbi“, „Dnevnom telegrafu“. Radio je i na Televiziji Beograd, kao i na Televiziji Politika, gde je bio zamenik urednika. Tirnanić je bio i filmski kritičar, po mnogima najbolji u Srbiji. Igrao je jednu od glavnih uloga u filmu Želimira Žilnika „Rani radovi“. Dobitnik je nagrada „Laza Kostić“, „Jug Grizelj“, „Veselko Tenžera“. Uživao je retku popularnost kod široke čitalačke publike. Bio je oženjen glumicom Darom Džokić. Imaju kćerku Jovanu. Neke od njegovih knjiga: „Beograd za početnike“, „Coca-Cola art“, „Crni talas“. Nek od uloga koje je ostvario: „Rani radovi“ Želimira Žilnika (Zlatni medved u Berlinu), „Zbog jedne divne crne žene“, serija „Otpisani“. Koscenarista je filmova „Dečko koji obećava“, „Poslednji krug u Monci“.

1941-2009

17.januar 2009.

rat u pojasu gaze

Izrael proglasio jednostrani prekid vatre u borbama protiv Hamasa u pojasu Gaze. Na sazvanoj konferenciji za novinare izraelski premijer Ehud Olmret je objavio da Izrael proglašava jednostrani prekid oružane vatre u borbama sa Hamasom u pojasu Gaze. “Izrael je pobedio, svi važni ciljevi su ostvareni jer je Hamas nakon sukoba jako oslabljen”, izjavio je Olmert da bi potom objasnio kako je planirano da se primirije realizuje u dve faze u skladu sa predlogom izraelskog ministra odbrane Ehuda Baraka. Najpre će se proglasiti primirije. Ako Hamas prestane ispaljivati rakete, Izrael će povući svoje snage iz Gaze. Ako se raketiranje nastavi, trupe izraelske vojske (IDF) će se vratiti s tim što će u tom slučaju međunarodna zajednica biti na strani Izraela koji je pokušao sa uspostavljanjem primirija. Hamas je najpre objavio da će nastaviti sa borbama lansiravši nekoliko raketa na izraelsku teritoriju tokom Olmertovog izlaganja na pres konferenciji da bi sledećeg dana 18.januara ipak objavio prekid vatre proglasivši „veliku pobedu o kojoj će se pričati generacijama“. Time je okončan tronedeljni rat u pojasu Gaze.

18.januar 2009.

rat u pojasu gaze

Hamas prihvatio izraelski predlog uspostave primirija objavivši prekid vatre – kraj rata u pojasu Gaze. Dan nakon jednostrane objave prekida vatre izraelske strane i Hamas je učinio isto čime je okončan tronedeljni rat u pojasu Gaze. Rat je počeo 27.decembra 2008.godine kada je izraelska vojska (IDF) pokrenula ratnu operaciju protiv Hamasa u pojasu Gaze pod nazivom “liveno olovo”, odgovorivši tako na svakodnevna raketiranja svoje teritorije od strane ove militantne islamističke organizacije nakon isteka šestomesečnog primirija 19.decembra 2008.godine. Obe strane su proglasile pobedu u ovom ratu. U skladu sa predlogom Izraela za uspostavu primirija, izraelske trupe su se povukle iz pojasa Gaze pošto je Hamas prihvatio prekid vatre i prestao sa raketiranjem izraelske teritorije. Uspostavljeno primirije je potom narušavano nasumičnim incidentima sa obe strane i sporadičnim ispaljivanjem hamasovih kasam raketa na Izrael. U borbama dveju zaraćenih strana najviše su stradali palestinski civili. Prema procenama UN-a u tronedeljniom ratu poginulo je oko 1 400 Palestinaca dok je oko 4 300 ranjeno. Od broja poginulih čak 2/3 bili su civili od kojih su polovinu stradalih činila deca mladja od 16 godina. Preostale palestinske žrtve bili su pripadnici militantnog Hamasa i palestinskih bezbednosnih snaga. Na izraelskoj strani poginula su tri dok je ranjeno oko 180 civila od eksplozija hamasovih kasam raketa ispaljenih iz pojasa Gaze. Živote je izgubilo 10 izraelskih vojnika dok je ranjenih bilo oko 240. Prema podacima koje je objavio britanski BBC oko 400 000 ljudi u pojasu Gaze je ostalo bez pitke vode, 4 000 stambenih zgrada je uništeno dok je 20 000 oštećeno. Preko 50 000 Palestinaca je ostalo bez krova nad glavom.

Tokom trajanja sukoba održavane su demonstracije širom, pre svega muslimasnkog sveta, protiv izraelske vojne intervencije. Na račun Izraela su stizale optužbe zbog upotrebe prekomerene oružane sile protiv civilnog stanovništva prilikom obračuna sa pripadnicima militantnog Hamasa. Sa druge strane Izrael je od zvaničnika nekih država poput SAD, Nemačke ali i Češke kao predsedavajuće EU dobio podršku kojom mu se daje pravo odbrane od ekstremne islamističke militarističke organizacije Hamas čiji je cilj uništenje Izraela kao države. Izrael je optužio Hamas da koristi civilno palestinsko stanovništvo kao štit pošto je svoja skloništa i skladišta rasporedio u naseljena područija odakle je ispaljivao kasam rakete na jug Izraela nadajući se da ga izraelska vojska neće napasti zbog civila.

20.januar 2009.

Polaganjem zakletve na bibliji Abrahama Linkolna na inauguraciji u Vašingtonu Barak Obama stupio na dužnost 44 predsednika SAD. Preuzimanjem predsedničke funkcije SAD od Džordža Buša Juniora, Obama je postao prvi Afro-Amerikanac u istoriji te države koji će vršiti ovu dužnost. Rođen je 4.avgusta 1961. u Honoluluu na Havajima iz braka majke Amerikanke Stenli En Danham (1942-1995) i oca Kenijca Baraka Obame Starijeg (1936-1982). Roditelji su mu se razveli kada je imao samo dve godine. Sa majkom i očuhom živeo je u Džakarti u Indoneziji do svoje desete godine kada odlazi na Havaje gde je završio tamošnju prestižnu školu “Punahou” 1979. Diplomirao je na njujorškom univerzitetu “Kolumbija” 1984. gde su mu međunarodni odnosi bili uže polje studija. Upisao je potom elitnu Pravnu školu Univerziteta Harvard 1988. gde stiče zvanje diplomiranog pravnika 1991. Od 1992. je radio u advokatskoj kancelariji “Majner,Barnhil i Galand” u Čikagu. Do svog izbora u Senat SAD 2004. studirao je ustavno pravo na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Čikagu. Politikom se bavi od 1992. Zajedno sa Džesi Džejmsom je učestvova na antiratnim protestima 2002. kritikujući “glupi rat” u Iraku. Objavio je svoju kandidaturu na predsedničkim izborima u Springfildu u državi Ilinois 10.februara 2007. Posle šest meseci političke borbe Barak Obama je pobedio svoju najveću suparnicu Hilari Klinton na predizborima unutar Demokratske stranke juna 2008. čime su mu bila otvorena vrata za konačno nadmetanje sa predsedničkim kandidatom Republikanske stranke Džonom Mekejnom veteranom Vijetanamoskog rata i dugogodišnjim senatrorom države Arizone, za mesto 44 po redu predsednika SAD.

Na održanom elektorskom glasanju 4.novembra 2008. Barak Obama je dobio 365 elektorskih glasova naspram 173 koliko je osvojio Mekejn čime je postao predsednik SAD. Primopredajom dužnosti i polaganjem zakletve 20.januara 2009. Barak Obama je i formalno preuzeo predsedničku funkciju. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir za 2009.godinu zbog napora koje je uložio na jačanju međunarodne saradnje i stavranja sveta bez nuklearnog naoružanja. U braku je sa Mišel Robins Obamom od 1992. sa kojom ima dve ćerke.

26.januar 2009.

Pala islandska vlada premijera Geir Hardea usled posledica nastalih svetskom ekonomskom krizom koja je teško pogodila ovu zemlju. Hardeova vlada koju su činile Partija nezavisnosti čiji je on lider i Socijaldemokratska alijansa bila je na vlasti od maja 2007. Svetska ekonomska kriza je teško pogodila Island koji se od oktobra 2008.godine borio sa njenim posledicama. Tog meseca vlasti su preuzele kontrolu nad tri vodeće banke dok su mnogi stanovnici ostali bez posla. Nezadovoljstvo se prenelo na ulice gde su mesecima potom usledili veoma česti protesti nezadovoljnih gradjana. Kolaps bankarskog sistema i pritisak javnog mjenja opredelili su premijera Hardea da podnese ostavku.

27.januar 2009.

Za 16 ruskog patrijarha izabran mitropolit smoljenski i kalinjingradski Kiril. Petnaesti patrijarh ruski Aleksej II je preminuo 5.decembra 2008. Aleksej II je 1990.godine nasledio patrijarha Pimena I i tako postao prvi patrijarh izabran nakon raspada Sovjetskog Saveza. Vladimir Mihailovič Gundjajev odnosno patrijarh moskovski i sve Rusije, duhovni vođa Ruske pravoslavne crkve Kiril je rođen 20.novembra 1946. u tadašnjem Lenjingradu (Sankt Peterburgu) u Rusiji. Završio je Lenjingradski duhovni seminar 1967. i Lenjingradsku duhovnu akademiju 1969. U monaštvo je uveden 3.aprila 1969. Marta 1976. godine u Svetotroičkoj crkvi Aleksandro-nevske Lavre hirotonisan je za episkopa viborgskog, vikara Lenjingradske eparhije, a u novembru iste godine postavljen je za zamenika patrijaršijskog egzarha zapadne Evrope. Za arhiepiskopa smoljenskog i vjazemskog rukopoložen je 26. decembra 1984. godine, a aprila 1989. titula mu je promenjena u mitropolit smoljenski i kalinjingradski. Za mitropolita je hirotonisan 25. februara 1991. godine. Novembra 1984. imenovan je za predsednika Odela spoljnih crkvenih veza Ruske pravoslavne crkve. Nepuna dva meseca posle smrti patrijarha Alekseja II održani su izbori za njegovog naslednika na kojima je Kiril dobio 72% glasova od ukupnog broja punopravnih glasača odnosno 508 od ukupno 701 čime je izabran za novog patrijarha RPC. O izboru novog poglavara RPC vernici su saznali na osnovu 16 udaraca Velikog carskog zvona Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi. Ustoličenje patrijarha Kirila je izvršeno 1. februara 2009. u Hramu Hrista Spasitelja .

28.januar 2009.

Svetska zdravstvena organizacija saopštila da je tokom šestomesečne epidemije kolere, u Zimbabveu, umrlo 3.028 ljudi a zaraženo 57.702. Reč je o najvećoj i najsmrtonosnijoj epidemiji u Africi tokom prethodnih decenija.

Februar 2009

01.februar 2009.

Ustoličen 16 patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi. Kiril je izabran za 16 patrijarha 27.januara 2009. nepuna dva meseca od smrti patrijarha Alekseja II koji je preminuo 5.decembra 2008. Ceremoniji ustoličenja patrijarha Kirila u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi prisustvovalo je oko 4 000 ljudi među kojima su bili predsednik Rusije Dmitrij Medvedev i premijer Vladimir Putin. Ceo događaj je prenosila ruska državna televizija. Ustoličenju su prisustvovali i predstavnici pravoslavnih crkava među kojima ispred SPC mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Nakon ustoličenja Kiril koji važi za pobornika liberalne struje u crkvi je rekao da se zalaže za čvrstu saradnju pravolsavnih crkava i dijalog crkve i društva “umesto propovedi”. Prvi put u novijoj istoriji Rusije, jednom novoizabranom ruskom patrijarhu je čestitao ruski šef države. Predsednik Medvedev je pozdravio izbor novog patrijarha smatrajući da će on doprineti razvoju pravoslavlja i dijaloga crkve i države. Za održavanje reda i mira tokom održavanja ceremonije, rusko ministarstvo unutrašnjih poslova je angažovalo oko 30 000 pripadnika policije i snaga bezbednosti.

Izabrana nova premijerka Islanda Johana Sigurdardotir – prva žena premijer Islanda i prva koja se otvoreno deklarisala kao homoseksualka. Vladu koju je raspustio Geir Harde 26.januara usled nastalih posledica teške ekonomske krize, pored ostalog kraha bankarskog sistema, nasledila je vlada dveju partija levice na čijem čelu se našla 66-godišnja Johana Sigurdardotir. Oko 1 500 građana se okupilo u Rejkjaviku glavnom gradu Islanda dan pre izbora nove premijerke kako bi proslavili odlazak Hardeove vlade nakon tri meseca održavanja protesta.

02.februar 2009.

Iran uspešno lansirao prvi satelit domaće proizvodnje nazvan “Omid”(Nada) u zemljinu orbitu. Satelit je lansiran u kasnim večernjim satima sa teritorije iranske provincije Semnan. Prema tvrdnjama iranskih vlasti svrha lansiranog satelita “Omid” je obrada podataka za dalja istraživanja i telekomunikacije. Razvoj satelitske tehnologije Irana je isključivo usmeren u mirnodobske svrhe poput vojnih kapaciteta te zemlje, saopštile su iranske vlasti putem državne televizije. Sa tim stanovištem se nisu složile Zapadne zemlje koje su izrazile strahovanje da Iran može upotrebiti satelitsku tehnologiju za lansiranje balističkih raketa u svrhu napada pre svega na Izrael čije postojanje kao države negiraju iranske vlasti. SAD već godinama unazad optužuje Iran da razvija sopstveni nuklearni program u vojne svrhe što ova zemlja uporno demantuje tvrdeći da je atomski program isključivo usmeren na proizvodnju električne energije. Svoju zabrinutost lansiranjem ovog satelita pored SAD i Izraela izrazile su vodeće države Zapada Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Teheran je predstavio svoj prvi svemirski centar 2008.godine. Satelit “Omid” je lansiran pomoći iranske rakete nosača Safir 2. Iran je prethodno učestvovao u programima lansiranja dva satelita. Prvi “Sina-1”je za Iran konstruisala i lansirala Rusija 2005. dok je drugi bio zajednički projekat Irana, Kine i Tajlanda. Pored “Omida” Iran je planirao lansiranja još sedam satelita u narednim godinama.

05.februar 2009.

Evropski parlament usvojio Rezoluciju o Kosovu kojom se pozivaju članice EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova da to učine. Rezolucijom se poziva na ponovno razmatranje prelaznog sporazuma UN i Vlade Srbije “kada Euleks postigne svoju punu operativnu sposobnost“. EU i uopšte zapadne države se očito deklarativno zalažu za poštovanje međunarodnog prava jer kada to poštovanje nije u interesu globalsitičkih struktura koje upravljaju njima tako ga lako krše a da potom licemerno optužuju svakog drugog ko se drzne učiniti ono što su i oni. Otimačina dela teritorije Srbiji je ozakonjena i potpuno legalizovana u EU (sem u pet država koje ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu) i SAD. Uostalom konačni rezultat borbene kampanje NATO-a protiv SRJ 1999.godine bio je da je Savet bezbednosti UN-a formalno ovlastilo kopnene trupe NATO-a (pod zvaničnim imenom KFOR) da okupiraju Kosovo i daju OVK slobodne ruke da nastavi i završi etničko čišćenje pokrajine od svih nealbanaca. (i to neposredno nakon okupacije od strane zapadnih sila a posebno tokom očigledno organizovane akcija etničkog čišćenja 17.marta 2004.godine). To je bio početak stvaranja nezavisnosti Kosova koju je konačno proglasio kosovski parlament (bez nacionalnih referenduma) u februaru 2008. godine što su odmah priznale glavne zapadne zemlje. Dakle, licemerni Zapad je praktično nagradio nezavisnošću one koji su izvršili etničko čišćenje na Kosovu i Matohiji, toliko o pravičnosti licemera. Na taj način Kosovo je postalo prva legalizovana evropska mafijaška država.

Vlada Srbije donela odluku da kuću u kojoj se nalazila izdavačka kuća i knjižara Gece Kona proglasi za spomenik kulture. Ova izdavačka kuća i knjižara bila je svojevrsna institucija srpskog knjižarstva u međuratnom periodu. Odluka je doneta na predlog Ministarstva kulture. Vlasnik je time obavezan da čuva autentičan izgled zgrade kao i namenu. Zdanje je izgrađeno 1928. prema projektu arhitekte Radoslava Todorovića, bilo je vlasništvo braće Matić a 1932. otkupio ga je Geca Kon.

07.februar 2009.

Izbili najgori požari u istoriji Australije u saveznoj državi Viktorija u kojima je poginula 181 osoba. U pitanju su bili najveći i najgori zapamćeni požari na tlu Australije od 1983.godine kada je nastradalo na jugu te zemlje 75 osoba. Preko 400 požara na više lokacija je izbilo i besnelo u subotu 7. februara odnevši preko 100 života zbog čega je taj dan u Australiji nazvan crna subota. Najveći broj požara je zahvatio područije drugog po veličini australijskog i glavnog grada države Viktorija Melburna gde je bilo najviše poginulih i povređenih. Goreli su čitavi kvartovi ovog grada. Tri dana pred izbijanje požara na područiju Melburna beležene su temperature od 43 stepena celzijusovih mada je povremeno dostizala i 45 podeok skale termometra. Istočno od Melburna je zabeležena i rekordna temperatura od 50 stepeni. Tako visoke temperature su 7. februara i dovele do izbijanja vatrene stihije čijem širenju su u narednim nedeljama doprineli snažni vetrovi duvajući i preko 100km na sat. Požari su besneli sa većim ili manjim intenzitetom tokom čitavog februara da bi konačno utihnuli polovinom marta. Preko 3 500 hiljada vatrogasaca je bilo angažovano na gašenju prvog dana požara. Konačni bilans nezapamćene vatrene stihije koja je besnela skoro mesec i po dana bio je zastrašujući. Potvrđeno je da je poginula 181 osoba od kojih je 120 bilo sa područija grada Melburna. 414 ljudi je zadobilo teže ili lakše povrede. Gorela je površina od ukupno 450 000 hektara. Oko 3 500 objekata je izgorelo od čega oko 1 800 stambenih što je dovelo do toga da preko 7 000 ljudi ostane bez krova nad glavom. Oko 11 000 grla različite stoke je nastradalo. Vatra je uništila 950 lokalnih gradskih i 70 nacionalnih parkova odnosno rezervata kao i oko 600 kulturnoistorijskih spomenika. Pet naseljenih mesta je potpuno uništeno u vaterenoj stihiji dok je desetak ostalih pretrpelo teška razaranja. Koliko je požar bio zastrašujući potvrdili su satelitski snimci NASA na kojima su se mogli pored dimne zavese videti i vatrom zahvaćena područija jarko crvene boje.

15.februar 2009.

Referendumom u Venecueli građani se izjasnili za usvajanje amandmana kojim se omogućuje neograničeni broj kandidovanja za sve državne funkcije pa i za predsedničku čime je data nova šansa predsedniku Ugu Čavezu da se ponovo 2013.godine kandiduje za novi šestogodišnji mandat. Za ustavni amandman koji bi praktično dao šansu Ugu Čavezu da bude doživotni predsednik ove zemlje se izjasnilo 54,36% izašlih građana na referendum. Čavezovo obrazloženje za ovakav presedan koji nije svojstven demokratijama bilo je da mu treba bar deset godina da učvrsti učinke revolucije i da želi da nastavi borbu sa američkom dominacijom kontrolišući izvoz nafte. Građane Venecuele je u jutarnjim časovima budila glasna muzika uz vatromet kako bi shvatili značaj referenduma i izašli na birališta u što većem broju. Prvi pokušaj Čaveza da građani prihvate ovaj amandman nije uspeo. Ovaj drugi jeste uprkos kampanji opozicije koja se borila protiv usvajanja i koja je na prethodno održanim izborima Čavezovoj stranci neočekivano oduzela priličan broj mandata. Ugo Čavez koji se na predsedničkoj funkciji neprekidno nalazi od početka 1999.godine promoviše svoje viđenje demokratskog socijalizma, latinoameričkih integracija i antiimperijalizma zbog čega je postao veliki protivnik spoljne politike SAD i vatreni kritičar neoliberalne globalizacije.

Za predsednika Venecuele je prvenstveno izabran podrškom siromašnih građana te zemlje dok su mu politički protivnici srednja i viša klasa ali i sindikati i nezavisni mediji. SAD je optužio za pokušaj vojnog udara i njegovo nasilno uklanjanje sa vlasti aprila 2002. Zahvaljujući podršci nekih vojnih krugova puč nije uspeo a referendumom su građani odlučili da ostane na predsedničkoj funkciji. U više navrata je pretio obustavom isporuke glavnog prirodnog i izvoznog resursa Venecuele nafte SAD. Čavez prijateljske odnose razvija sa Kubom, Iranom i Rusijom, dakle uglavnim oponentima politici SAD. Zanimljiva je Čavezova izjava da njegova zemlja neće priznati nezavisnost Kosova od Srbije smatrajući da je ono rezultat politike SAD u cilju stvoranja novog žarišta napetosti i sprečavanja jačanja Rusije u svetu. SAD su na čelo Kosova dovele teroristu kako bi se stvarala atmosfera podele naroda i raspirivanja konflikta, rekao je Čavez. Takođe smatra da SAD žele po scenariju Kosova od Venecuele odvojiti naftom najbogatiju državu Suli protiv čega će se on žestoko boriti. Ovim referendumom i usvojenim ustavnim amandmanom Ugo dobija veliku šansu da svoju borbu nastavi i u narednoj deceniji.

26.februar 2009.

Haški tribunal izrekao presude bivšim članovima državnog i vojnog vrha Srbije i SRJ– bivši predsednik Srbije Milan Milutinović oslobođen optužbi za zločine na Kosovu i Metohiji 1999.godine. Bivši potpredsednik vlade Savezne republike Jugoslavije Nikola Šainović, bivši komandant Treće armije Vojske Jugoslavije general Nebojša Pavković i bivši general srpske policije Sreten Lukić su osuđeni na po 22 godine zatvora. Preostala dva optužena, nekadašnji komandant Prištinskog korpusa VJ general Vladimir Lazarević i nekadašnji načelnik Generalštaba VJ general Dragoljub Ojdanić, osuđeni su na po 15 godina zatvora. Sudsko veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju koje je predsedavalo suđenju optuženima za zločine na Kosovu na čelu sa škotskim sudijom Ijanom Bonomijem je u periodu od jula 2006. do kraja avgusta 2008. saslušalo 113 svedoka Tužilaštva pre svega svedoke ili žrtve zločina počinjenih nad Albancima na Kosovu tokom 1999.godine, čiji je cilj bio promena etničke strukture u južnoj pokrajini Srbije. Sa druge strane odbrana je izvela 118 svedoka među kojima i brojne kolege i saradnike optuženih sa ciljem pobijanja navoda iz optužnice. U završnim rečima odbrana je tražila oslobađajuće presude a tužioci za svakog optuženog od 22 godine zatvora do doživotne robije.

Izrečenom presudom zaključeno je da su snage VJ i MUP-a Srbije počinile deportacije, prisilna premeštanja, ubistva i progon Albanaca sa Kosova. Sudije su konstatovale da se masovna raseljavanja Albanaca sa Kosova nisu događala usled posledica NATO bombardovanja niti zbog oružanog sukoba VJ i MUP-a protiv OVK. Veće je kao dokazano prihvatilo da su pripadnici VJ i MUP Srbije u 13 opština širom Kosova posle početka bombardovanja SRJ 24.marta 1999.godine, napadale naselja sa albanskim stanovništvom, maltretirala, pljačkala i ubijala civile, naređujući im da idu u Albaniju i Crnu Goru paleći njihove kuće i uništavajući njihovu imovinu. Prema rečima sudije Bonomija, presudom je kao dokazano ustanovljeno da su srpske snage krajem marta 1999.godine počinile masovna ubistva stotina Albanaca uključujući i žene i decu u Djakovici, Celinama, Beloj Crkvi, Maloj Kruši i Suvoj reci. Tela nekih od ubijenih su pronadjena u masovnoj grobnici u Batajnici u blizini Beograda. Sudije su ustanovile da su Šainović, Pavković i Lukić zajedno sa Slobodanom Miloševićem bili učesnici “zajedničkog zločinačkog poduhvata” čiji je cilj bio proterivanje Albanaca sa Kosova. Ocenjeno je da generali Ojdanić i Lazarević nisu delili nameru sa ostalim optuženima da se Albanci trajno proteraju sa Kosova ali da su obojica komandovali vojskom i bili upoznati sa događajima te da nisu ništa učinili da se spreče zločini za koje su znali. Sudsko veće nije ustanovilo ni jedan dokaz koji bi teretio Milana Milutinovića da je imao kontrolu nad vojskom i policijom iako je bio predsednik. Prema rečima sudije Bonomija Milutinović nije bio čak ni među ključnim ljudima Miloševićeve partije SPS. Epilog zločina počinjenih na Kosovu za koje je optužen bivši državni i vojni vrh Srbije i SRJ je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova koje je dobilo priznanje od desetina država među kojima su i one članice NATO-a čiji vojnici su u sastavu mirovnih snaga KFOR-a.

Mart 2009

02.mart 2009.

Ubijen Žoao Bernard Vijeira predsednik Gvineje Bisao. Predsednika ove zapadnoafričke države koja spada među najsiromašnije na svetu, ubila je grupa vojnika nekoliko sati nakon što je likvidiran načelnik Generalštaba te zemlje general Batista Tagme Na Vaija. Ubijeni predsednik Vijeira i general Batista su imali međusobno veoma zategnute, neprijateljske odnose koji su dovodili i do oružanih sukoba. Novembra 2008.godine vojnici su napali kuću predsednika Vijeire razmenjujući tokom tri sata oružanu vatru sa njegovim obezbeđenjem. Početkom januara 2009.godine komanda oružanih snaga Gvineje Bisao je saopštila da su pripadnici vojske zaduženi za bezbednost predsednika pucali na načelnika Generalštaba generala Batistu. U noći pre ubistva predsednika, 1.marta, grupa naoružana raketnim bacačima napala je sedište oružanih snaga u Bisaou uništivši deo zgrade. U tom napadu ubijen je general Batista dok je ranjeno nekoliko oficira. Revoltirana ubistvom generala grupa vojnika je upala u predsedničku rezidenciju likvidiravši predsednika. Članovi generalštaba vojske su potom izdali saopštenje za javnost u kojem su potvrdili da je situacija pod kontrolom pozvavši stanovništvo da ostane mirno. Negiran je bilo kakav pokušaj puča i istaknuto da će vojska ostati privržena poštovanju ustavnog poretka i demokratije. Gvineju Bisao nekadašnju portugalsku koloniju odlikuju nestabilna situacija i česti građanski sukobi. Prethodnih godina bezbednost ove države je pored siromaštva ugrožena i delovanjem kolumbijskih narko-kartela koji koriste teritoriju Gvineje Bisao za krijumčarenje kokaina. Žoao Bernard Vijera bio je dugogodišnji predsednik Gvineje Bisao tokom dva mandata. Funkciju je prvi put preuzeo 1980.godine obavljajući je do 1999. kada je bio primoran na izgnanstvo iz zemlje nakon građanskog rata 1998-99. Povratkom u zemlju 2005. pobeđuje na predsedničkim izborima vršeći predsedničku dužnost do likvidacije 2.marta 2009.godine.

03.mart 2009.

Rehbilitovana srpska glumica Živana Žanka Stokić. Okružni sud u Beogradu je usvojio zahtev za rehabilitaciju predratne srpske glumice Žanke Stokić koja je osuđena 1945.godine od strane suda komunističkih vlasti zbog saradnje sa okupatorom. Žanka je 3.februara 1945.godine izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti. Posle dužeg većanja osuđena je na osam godina gubitka srpske nacionalne časti. Nije imala branioca ni po službenoj dužnosti. Kazna koju je dobila bila je društvenokoristan rad koji se sastojao u čišćenju ulica. U obrazloženju presude Žanka je proglašena krivom jer je za vreme okupacije kao članica beogradskog Narodnog pozorišta igrala u predstavama “Veseljaci” i “Centrala za humor” koje su bile pod blagonaklonom zaštitom nemačkog okupatora a posebno zbog njenog učešća u programu Radio Beograda u okviru dnevne emisije “Šareno popodne”. Time je kulturno i umetnički sarađivala sa okupatorom i domaćim izdajnicima, pisalo je u presudi. U okviru svoje odbrane pred sudom Žanka je izjavila da je u pomenutim predstavama učestvovala zbog svoje bolesti jer joj bio neophodan novac za lečenje a u radijskoj emisiji pod prinudom na traženje glavnog nemačkog radio-aranžera.

Dve godine kasnije u svojoj molbi za pomilovanje u želji da je komunističke vlasti vrate umetničkom životu kako ne bi zavisila od tuđe milostinje, navela je da je tokom rata u svom stanu krila Koču Popovića poznatog komunističkog revolucionara, učesnika narodnooslobodilačkog rata kasnije general-pukovnika JNA i narodnog heroja Jugoslavije kao i Samuila Pijade brata od strica Moše Pijade Jevrejina komuniste koji je takođe kasnije proglašen narodnim herojem. U leto iste te 1947.godine dolaze joj vesti da joj je sve oprošteno te da može početi sa glumačkim radom u novoosnovanom Jugoslovenskom narodnom pozorištu. Preminula je tri dana kasnije po prijemu ove informacije. Požarevački odbor za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava je u oktobru 2006.godine podneo zahtev sudu za rehabilitaciju Žanke Stokić. Tom zahtevu se pridružilo i Narodno pozorište iz Beograda. Okružni sud u Beogradu je rehabilitovao Žanku Stokić 3.marta 2009.godine utvrdivši da je srpska glumica u vreme početka Drugog svetskog rata bila članica Narodnog pozorišta u Beogradu, da nije politički bila aktivna i da je izrečena kazna suda iz 1945.godine zasnovana na političkim i ideološkim razlozima. Tako je nakon “samo” 64 godine ispravljena nepravda načinjena ovoj velikoj srpskoj glumačkoj divi.

04.mart 2009.

Međunarodni krivični sud u Hagu izdao nalog za hapšenje sudanskog predsednika Omara Hasana Ahmada al Bašira optuživši ga da je orkestrirao kampanju nasilja iz kojeg su proizašli ratni zločini i zločini protiv čovečnosti u zapadnom sudanskom regionu Darfuru. Sud je takođe naveo da nije bilo osnova da se u optužnicu protiv Bašira uključi i genocid. Glavni tužilac suda Luis Moreno-Okampo je naveo da je oko 35 000 ljudi ubijeno u sukobima dok je još najmanje oko 100 000 ljudi umrlo od gladi i bolesti. Vlasti Sudana su saopštile da nisu iznenađene ovakvom odlukom Međunarodnog krivičnog suda koja je deo ”neokolinijalističkog plana” protiv slobodnih i nezavisnih država kojom se ne želi postići stabilnost u Sudanu. Sudanska vlada je izjavila da neće sarađivati sa Međunarodnim krivičnim sudom.

Rat u Darfuru koji je izbio februara 2003.godine je proizašao iz nezadovoljstva afričke crnačke populacije arapskom vladom u Kartumu koja je kritikovana da crnce u toj zemlji tretira kao građane drugog reda. Organizacije Sudanska oslobodilačka armija i Pokret pravde i jednakosti koje su okupile oko sebe crnce muslimane inače većinske stanovnike na jugu Sudana su započele oružane sukobe protiv vladinih snaga kojima su se pridružile paramilitarne oružane formacije sastavljene od Arapa iz severnog dela zemlje gde oni inače čine većinu. Izbio je rasni sukob između muslimana crnaca ne-Arapa i muslimana Arapa. U rasno mešovitom Darfuru snage nomadskih arapskih plemena sa severa Sudana zajedno sa oružanim snagama sudanskih vlasti na čelu sa predsednikom al-Baširom, počinile su tokom šest godina sukoba mnogobrojne zločine nad civilnim stanovništvom napadajući njihova sela pri čemu su izazvali dugotrajnu humanitarnu katastrofu i masovno raseljavanje tamošnjeg stanovništva. Sukobi su se nastavili i u 2010.godini. Procene broja nastradalih u Darfurskom ratu se po običaju u ovakvim sukobima razlikuju u zavisnosti iz kog izvora potiču. Broj nastradalih ljudi što u direktnim sukobima što u napadima oružanih formacija na civilno stanovništvo se prema procenama UN kreće oko 300 000 dok je do tri miliona ljudi napustilo svoje domove.

07.mart 2009.

NASA uspešno lansirala sondu Kepler u zemljinu orbitu sa ciljem pronalska naseljenih planeta poput Zemlje. Američka sonda nazvana po nemačkom astronomu Johanu Kepleru je uspešno postavljena u zemljinu orbitu nakon 62 minuta od lansiranja bespilotne rakete “Delta II”koja ju je ponela u svemir iz vojne baze Kejp Kanaveral na Floridi. Teleskop “Kepler” koji je težak 1,03 tone je opremljen ogledalom čiji je dijametar 1,4m sa otvorom od 0,95m. Sonda ima fotometar, aparat za merenje svetlosnih veličina sa 95 miliona piksela što ga čini najvećim fotografskim objektivom koji je NASA ikada do ovog datuma poslala u orbitu. Zadatak sonde je da pokuša rešiti pitanje koje muči ne samo astronome a to je da li je Zemlja jedina naseljena planeta u našoj galaksiji. “Kepler” će tokom tri i po godine od lansiranja u orbitu sa istog mesta osmatrati svemir odnosno blizu 100 000 zvezda oko sazvežđa Lira i Labud u Mlečnom putu.

10.mart 2009.

Stogodišnjaku Draganu Prodanoviću ugrađen pejsmejker za pravilno održavanje ritma srca u Institutu za kardiovaskularne bolesti Vojvodine u Sremskoj Kamenici. Novosađanin Dragan Prodanović primljen je na Institut 6.marta 2009. kada je osetio da mu nije dobro. Smanjio mu se krvni pritisak a broj otkucaja srca se sveo na svega 25 u minutu. Svestan mogućih komplikacija pozvao je hitnu pomoć koja ga je dovezla u Institut. Nije ni slutio da će posle toliko godina morati operisati srce pošto prema njegovim rečima nikada do dolaska u Institut nije bio u bolnici ili kod lekara. Ispočetka je bio protiv operacije da bi ga velika volja za životom ipak naterala da se predomisli.

Operisao ga je doktor Željko Vodopivec 10.marta, baš na njegov stoti rođendan. Ovaj hirurg je tog dana izjavio da nikada do tada nije operisao pacijenta u tako poznoj životnoj dobi, da je operacija uspela te da se pacijent uspešno oporavlja. Starina Dragan jedini stogodišnjak kome je do sada ugrađen pejsmejker nije pušten na kućni oporavak zbog daljeg praćenja postoperativnog stanja pacijenta obzirom na njegove godine, mada je uobičajeno da pacijenti u sličnoj situaciji odlaze na kućni oporavak. Novinari su ga pitali čemu može zahvaliti dobro zdravlje i dug život na šta je odgovorio da je najbitnije da čovek živi bez stresa i umereno. Čitavih sto godina Dragan se trudio da jede umereno te da najviše voli jesti rečnu ribu i crno vino ali i voće i povrće te jagnjetinu. Do svoje osamdesete godine je pušio po desetak cigareta Morave i pio tri šoljice kafe. Hobi mu je celog života bila pesma koju voli da piše i peva. Sa pesmom je proputovao Evropu od Beograda preko Sarajeva, Pešte, Beča, Minhena, Venecije do Trsta, nastupajući i u svom Novom Sadu gde se sa roditeljima, dve sestre i dva brata doselio burne 1914.godine kada mu je bilo pet godina iz mesta Zrmanja u Lici. Nije gledao televiziju niti slušao radio, voleo je da čita. Čitavog života imao je kratak i slab san od svega četiri do pet sati dnevno. Rođen je 10.marta 1909.godine. Dragan se nadao dugom životu pre svega zbog gena i tradicije u familiji. Njegov otac je doživeo 96 a stric 112 godina. Na žalost želja mu se nije ispunila. Umro je 13 dana nakon izvršene operacije 23.marta, od posledica upale pluća koja je rezultovala prestanak rada srca.

11.mart 2009.

Sedamnaestogodišnjak ubio 15 ljudi među kojima devet učenika i tri profesora gimnazije u mestu Vinenden u blizini Štutgarda. Naoružan poluautomatskim pištoljem svojih roditelja, tinejdžer Tim Kerčmer obučen u crnu maskirnu uniformu je upao oko 9:30 po lokalnom vremenu u gimnaziju Albertvil koju je nešto ranije i sam pohađao u gradiću Vinenden u pokrajini Baden-Virtenberg. U dve učionice u kojima je nastava bila u toku, otvorio je vatru iz oružija nasumice pucajući po prisutnim đacima i profesorima. Policija je kasnije našla u školi beživotna tela devet đaka i tri profesorke kao i telo jednog slučajnog prolaznika kojeg je Kerčmer ubio ispred škole. Ubrzo su policijske snage opkolile školski centar i evakuisale učenike. Ubica je nakon izvršenog masakra zaustavio jedan zeleni automobil marke “folksvagen” nateravši vozača da ga odveze najpre u centar Vinendena a potom u mesto Vendlingen udaljeno oko 40km. Vozača je nekim čudom pustio. Policijska potera je sustigla naoružanog tinejdžera opkolivši ga u jednoj prodavnici automobila ispred koje je kasnije pronašla još dve njegove žrtve. U razmeni vatre teško su povređena dva policijska specijlaca. U nasumičnoj vatri prema svedočenju očevidaca bilo je puno povređenih ljudi. Na kraju tragični događaj se završio tako što je tinejdžer sam sebi oduzeo život. Policijski portparol je saopštio da su Kerčmerovi roditelji imali čak 16 komada oružija sa dozvolom od kojih je jedno nedostajalo, upravo ono koje je njihov sin koristio za ubistva nedužnih ljudi.

Motiv za izvršenje jednog od najgorih pokolja u Nemačkoj nije razjašnjen. Ono što se zna jeste da je Tim bio neupadljiv, povučen i pristojan mladić ali prilično isfrustriran i kako se čini bez prijatelja. Jedan od bivših koji je prestao da se druži sa njim dve godine ranije je izjavio da je Tim još tada počeo da vežba gađanje iz vazdušnog pištolja u podrumu svoje kuće. Na jednom internet forumu za razgovore uživo dan pre svog zlodela ubica je ostavio poruku: "Imam oružje. Sutra ujutro idem u svoju bivšu školu. Napraviću tamo lepu roštiljadu. Upamtite ime mesta - Vinenden" - njegov sagovornik, međutim, nije ozbiljno shvatio ovu poruku. I godinu dana nakon ovog tragičnog događaja oko 70 đaka gimnazije je redovno išlo na psihološke terapije. Troje prosvetnih radnika je proglašeno nesposobnim za rad. Da bi se izbegle dalje traume, škola je iz zgrade gde je počinjen masakr izmeštena na drugu lokaciju u privremenom periodu od dve godine. Gradić Vinenden ima oko 28 000 stanovnika. U okviru obrazovnog centra gde se odigrao ovaj krvavi događaj nalaze se srednja škola i gimnazija Albertvil, koje pohađa oko 1 000 đaka.

17.mart 2009.

Francuski parlament doneo istorijsku odluku o povratku te zemlje u komandnu strukturu NATO pakta. Parlament Francuske je sa 329 glasova “za” i 238 “ne”podržao vladinu spoljnu politiku predsednika Nikole Sarkozija i njegovu odluku o povratku Francuske u zajedničku vojnu komandu NATO. Ovakva odluka je doneta nakon višečasovne žučne rasprave u parlamentu u kojoj su mnogobrojni predstavnici levice i desnice kritikovali odluku o jačanju odnosa Francuske sa NATO. Kritike su se odnosile pre svega na opasnost od gubitka samostalnosti Francuske u odnosu na SAD. Obrazlažući svoj predlog predsednik Sarkozi je izjavio da je nelogično da Francuska kao jedan od osnivača NATO pakta, ne može učestvovati u odlučivanju o vojnoj strategiji ove organizacije. Budući da je Hladni rat završen i da su se pretnje od terorizma uvećale postoji veća potreba za čvršćom međunarodnom vojnom saradnjom, izjavio je premijer Francuske Fransoa Fijon pre glasanja o odluci tražeći što veći konsenzus u parlamentu i braneći odluku predsednika negirajući tvrdnje o mogućem gubitku samostalnosti rečima:”Francuska ne prima naredbe ni od koga. Francuska će ostati Francuska, sa svojim zahtevom za istinu i svojim zahtevom za uzvišenošću.” Predsednik Francuske Nikola Sarkozi je podnošenjem ovog predloga stavio van snage odluku bivšeg predsednika Šarla de Gola iz 1966.godine o povlačenju Francuske iz vojne strukture Atlantskog saveza nastojeći da tokom Hladnog rata vodi manje proameričku politiku. Šarl de Gol je naredne 1967.godine insistirao da se sedište NATO pakta izmesti iz Pariza i Fontenbloa. Ovakva de Golova odluka je proizašla zbog, kako je ocenio, američke hegemonije u Evropi. Ipak i nakon ove odluke Francuska se nije potpuno povukla iz NATO ni u političkom ni u vojnom pogledu. Mišljenje parlamenta o povratku Francuske u zajedničku vojnu komandu NATO nije ni bilo po ustavu neophodno Nikoli Sarkoziju ali je on hteo dati veći legitimitet svojoj odluci. Na proslavi 60-godišnjice NATO u Strazburu i Kilu 3. i 4.aprila 2009.godine zvanično je potvrđen povratak Francuske u komandnu strukturu NATO pakta.

Posle osmomesečne borbe za vlast u kojoj je poginulo 135 ljudi sa predsedničke funkcije Madagaskara se povukao Mark Ravalomanana. Mark Ravalomanana je postao predsednik Madagaskara, četvrtog po veličini ostrva na svetu, februara 2002. Prethodno je obavljao dužnost gradonačelnika glavnog grada Antananariva od novembra 1999. Tokom predsedničkog mandata imao je uspeha na unapređenju infrastrukture Madagskara, pre svega izgradnji puteva kao i nekih pomaka na modernizaciji zdrastva i obrazovnog sistema. Ipak malo je uradio na prevazilaženju ekonomskog zaostajanja države i iskorenjivanju siromaštva. Uprkos tome pobedio je na novim predsedničkim izborima decembra 2006. obezbedivši sebi drugi mandat. Decembra 2008. veliki donatori Madagaskara (MMF, Evropska unija, Svetska banka, Afrička razvojna banka) suspendovali su isplatu direktne budžetske podrške ovoj zemlji zbog zloupotrebe, odnosno mešanja privatnih poslovnih interesa predsednika sa interesima države. Na protestima nezadovoljnih građana koji su izbili usled nezadovoljstva politikom koju je vodio predsednik Ravalomanana, tražena je njegova ostavka. Gradonačelnik Antananariva 34-godišnji Endrju Radžoelina inače po zanimanju di-džej, je nazvao predsednika diktatorom, lopovom i nitkovom koji upravlja zemljom kao privatnom kompanijom ne vodeći računa o siromašnima. Predsednik ga je potom suprotno ustavu smenio sa dužnosti.

Tokom osam meseci sukoba opozicije sa oružanim snagama vlasti koje su otvarale vatru na demonstrante poginulo je 135 ljudi. Predsednik je ipak na kraju posustao obrativši se demonstrantima priznavši da je pogrešio. Armija je zauzela predsedničku palatu u glavnom gradu 16.marta 2009. ne zatekavši Ravalomanana u njenim prostorijama. On je podneo ostavku sledećeg 17.marta zatraživši od admirala Hipolita Ramarosona da obrazuje vojnu upravu. Vojni komandanti su odbili da preuzmu vlast prenevši je na Endruja Radžoelina dajući mu punu podršku da oformi vrhovnu tranzicionu vlast koja će morati u roku od dve godine raspisati parlamentarne, predsedničke i lokalne izbore. Mark Ravalomanana je pobegao u Svazilend. Međutim prema ustavu Madagaskara predsednik države ne može biti lice mlađe od 40 godina dok u slučaju ostavke predsednika, prelaznu vlast u državi preuzima predsedavajući gornjeg doma parlamenta. Izbori moraju biti raspisani u roku od 60 dana. I pored ove ustavne zabrane 34-godišnji Endrju Radžoelin je položio zakletvu 22.marta 2009. preuzevši predsedničku funkciju kao najmlađi predsednik u istoriji ove zemlje, imajući podršku većeg dela građanstva i vojske. Međunarodni faktori poput SAD, EU i Afričke unije nisu priznali novonastalo stanje u Madagaskaru smatrajući da je izvršen puč u toj zemlji i nezakonita smena vlasti koju nisu priznali.

18.mart 2009.

Obnovljeni odnosi između NATO pakta i Rusije prekinuti nakon krize u Gruziji avgusta 2008.godine. Ministri spoljnih poslova zemalja NATO su u Briselu 5.marta 2009. odlučili da obnove punu saradnju Alijanse sa Rusijom. Generalni sekretar Alijanse Jap de Hop Shefer je izjavio da su NATO potrebni dobri odnosi sa Rusijom pre svega u vezi situacije u Avganistanu i borbe protiv terorizma na globalnom planu. Ipak i pored otopljavanja odnosa Shefer je istakao da postoje i inetresi oko kojih nema slaganja između dveju strana. Pre svega je to pitanje statusa regiona otcepljenih od Gruzije, samoproglašenih država Abhazije i Južne Osetije kojima je Rusija jedina u svetu priznala nezavisnost. Upravo je kriza u Gruziji bila povod pogoršanju i prekidu odnosa NATO i Rusije nakon 8.avgusta 2008.godine. Gruzija je posle proglašenja nezavisnosti Južne Osetije preduzela vojna dejstva u toj oblasti što je nagnalo Rusiju da pošalje svoje oružane snage i za pet dana istera gruzijske vojnike iz ovog regiona. Zemlje članice NATO Alijanse su potom optužile Rusiju za neproporcionalnu upotrebu sile i odložile održavanje zasedanja saveta Rusija-NATO na svim nivoima. Rusija je odgovorila zamrzavanjem niza zajedničkih programa sa NATO. Nakon nešto više od pola godine od prekida odnosa Ruski predsednik Dmitrij Medvedev je imenovao Sergeja Lavrova za šefa Međuresorske komisije za saradnju sa NATO 18.marta 2009. čime je obnovljena saradnja Rusije sa tom alijansom.

Šon Hodžson oslobođen krivice pred Britanskim apelacionim sudom za ubistvo nakon 27 godina koje je proveo nevin u zatvoru. Kada mu se sudilo za silovanje i ubistvo 1982.godine (imao je trideset godina), nije postojala DNK analiza na osnovu koje je 27 godina kasnije oslobođen. U Hodžsonovim kolima je 1979. pronađeno telo dvadesetdvogodišnje Tereze de Simon koja je najpre silovana a potom i zadavljena. Kola su bila parkirana nedaleko od bara u gradu Sauthemptonu u kojem je nesretna devojka radila. Hodžson koji se nalazio u blizini mesta ubistva je osuđen na osnovu analize krvi i izjave koju je dao, mada ju je potom povukao. Hodžson je izjavio da je priznao ubistvo zato što je patološki lažov i da od tada ima mentalnih problema. Na njegovu nesreću analize testova DNK su se počele koristiti pred sudom tek 1986.godine, tako da je on na osnovu svog priznanja osuđen 1982. za počinjeno delo silovanja i ubistva.

Nakon 27 godina od izrečene presude, urađena je DNK analiza sperme uzete iz tela de Simonove koja je pokazala da ne pripada Hodžsonu. "Argument tužilaštva je bio da ju je ubila osoba koja ju je i silovala, tako da je novi dokaz na osnovu analize DNK uništio taj argument", rekao je sudija Britanskog apelacionog suda Igor Džadž. Pedesetsedmogodišnji Hodžson je izrazio oduševljenje oslobađajućom presudom dok su državni tužioci izjavili da razmatraju predlog po kojem će biti otovreni slučajevi ubistava za koje su izrečene presude pre uvođenja analize DNK. Inače je još jedan zatvorenik pre Hodžsona, izvesni Stiven Dauning oslobođen 2002.godine takođe nakon 27 godina provedenih u zatvoru zbog ubistva koje nije počinio.

19.mart 2009.

Francuski sindikati organizovali jednodnevni generalni štrajk koji je okupio više od milion ljudi širom zemlje. Prema procenama policije na oko 200 marševa širom zemlje demonstriralo je oko 1,2 miliona Francuza dok su sindikati tvrdili da je u štrajku učestvovalo blizu 3 miliona ljudi. Razlog masovnih demonstracija je nezadovoljstvo radnika ekonomskom politikom vlade, naročito nedavnom odlukom predsednika Sarkozija da neće preduzimati mere u borbi protiv krize iako će prema procenama oko 350 000 radnika u Francuskoj do kraja 2009.godine ostati bez posla. Radnici su vladi podneli zahteve da donese konkretne mere kako bi se zaustavio talas daljeg ukidanja radnih mesta. Sindikati su zatražili garancije za zaštitu kupovne moći zaposlenih te povećanje plata i penzija. Iako je tri četvrtine Francuza smatralo da su zahtevi demonstranata opravdani, vlada Francuske je najavila da neće biti novih mera socijalne zaštite jer nema više novaca za novu raspodelu. Najbrojni učesnici protesta bili su radnici zaposleni u oblasti školstva, zdravstva, železnice i ostalih javnih funkcija kao i radnici iz privatnog sektora pretežno iz automobilske industrije. Zbog protesta su bile zatvorene sve obrazovne institucije, mnoga državna preduzeća dok su bolnice primale najhitnije slučajeve. Otkazani su i mnogi letovi sa nacionalnog aerodroma.

Nakon skoro pola veka od prekida zvaničnih veza Kostarika obnovila diplomatske odnose sa Kubom. Kostarika je prekinula diplomatske odnose sa Kubom 1961. dve godine nakon Kastrove revolucije na ostrvu. Poslednjih godina je došlo do uspostavljanja konzularnih i trgovinskih odnosa između dve države. Nakon potpisivanja dekreta o ponovnom uspostavljanju diplomatskih odnosa predsednik Kostarike Oskar Arijas je na konferenciji za novinare izjavio da više nema smisla održavati zvaničnu distancu sa Havanom kada već postoje kanali u mnogim oblastima saradnje. Arijas koji je dobio Nobelovu nagradu za mir 1987.godine jer je doprineo okončanju građanskih ratova u Centralnoj Americi, učinio je niz zaokreta na polju diplomatije od dolaska na predsedničku funkciju 2006.godine. Pored ostalog doprineo je uspostavljanju diplomatskih odnosa Kostarike sa Kinom i Palestinskom upravom.

20.mart 2009.

Umro Vladimir Savčić Čobi srpski (jugoslovenski) muzičar i glumac. (Rođen: Niš/FNR Jugoslavija/Srbija 06.jun 1948. - Umro: Beograd/Srbija 20.mart 2009.) Otac mu je bio vojno lice sa službom u Sarajevu pa je tako ovaj grad postao grad Čobijeve mladosti gde se školovao, gde je svirao i počeo sa pevačkom karijerom. U prvom razredu gimnazije je upoznao svoju suprugu Mirjanu sa kojom je ostao u braku do njene smrti 2004.godine. Najpre je svirao violinu i trombon da bi muzičku karijeru započeo svirajući bubnjeve koje je kupio pozajmivši novac od oca. Osnovao je 1967. godine grupu “Vokins” a potom sastav “Čobi i njegove sjenke” kada je i dobio nadimak Čobi po tada svetski poznatoj zvezdi Čabiju Čekeru. Godinu dana kasnije postaje član grupe “Pro Arte” sa kojom je više od dve decenije važio za jednog od najpopularnijih jugoslovenskih pevača. Neke od poznatih pesama ove grupe su Nemoj draga plakati, Lola i Plačem. Po prestanku rada ove grupe nastavlja solo karijeru. Početkom devedesetih Čobi gostuje po gradovima širom Amerike i Australije. Izbegao je iz Sarajeva u koje nije više želeo ići jer kako je rekao grad čine ljudi ne zgrade a ljudi sa kojima se družio su pobegli iz tog grada zbog rata koji je vođen devedesetih. Godine 1996. se vratio u javni život kao glumac u humorističkoj seriji “Složna braća” mada je imao i niz sporednih uloga u pojedinim filmovima. Sedam godina kasnije se vraća i na muzičku scenu sa albumom simboličkog naziva “Povratak”. Čobi je što sa grupom “Pro Arte” što tokom samostalne pevačke karijere ostvario tiraž od oko osam miliona prodatih ploča što ga svrstava u sam vrh najpopularnijih jugoslovenskih izvođača svih vremena. Priređivao je niz humanitarnih koncerata za decu, invalide i obolela lica. Dobitnik je “Estradne nagrade Srbije” i “ Estradne nagrade Jugoslavije”. Bio je dugogodišnji član “Udruženja muzičara džez, zabavne i rok muzike Srbije”. Tokom 2002.godine je saznao da boluje od raka debelog creva. Sa opakom bolešću se borio sedam godina da bi umro u ranim jutarnjim satima 20.marta 2009. u Kliničko-bolničkom centru u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

1948-2009

25.mart 2009.

Skupština (Sabor) Hrvatske, sa samo jednim glasom protiv, potvrdila Severnoatlantski ugovor. Pošto je taj dokument položen kod SAD, kao depozitara ugovora, Hrvatska je i formalno postala punopravna članica NATO. Severnoatlantskim ugovorom uređuju se pitanja iz područja bezbednosne, odbrambene i spoljne politike, kao i iz niza drugih graničnih oblasti.

Skupština Republike Srpske usvojila Deklaraciju o osnovama za razgovore o eventulanim promenama Ustava Bosne i Hercegovine. U deklaraciji se navodi da sva rešenja u vezi sa promenom ustava BiH moraju biti zasnovana na Dejtonskom sporazumu. Prema ovom dokumentu, RS je trajna u svakom pogledu, dok se za Federaciju BiH kaže da se u tom entitetu mogu organizovati i druge teritorijalne jedinice.

28.mart 2009.

Umro jugoslovenski publicista, kritičar i filmski poslenik Ranko Munitić - jedan od najznačajnijih stručnjaka za popularnu kulturu i medije u SFRJ. (Rođen: Zagreb/Kraljevina Jugoslavija (ND Hrvatska)/Hrvatska 03.april 1943. - Umro: Beograd/Srbija 28.mart 2009.) Rođeni zagrepčanin proveo je rano detinjstvo u očevom rodnom gradu Trogiru da bi se preselio u rodni grad odakle mu je bila majka, na školovanje. Studirao je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od rane mladosti bavio se filmskom kritikom, istorijom i teorijom filma, publicistikom, dramaturgijom, radio je kao scenarista, a oprobao se i u filmskoj režiji. Šira publika ga pamti kao autora i voditelja serijala „Veče sa zvezdama“ koji je emitovan na TV Beogradu tokom 90-tih. Priredio je više monografija o srpskim glumcima, među kojima o Miodragu Petroviću Čkalji, Pavlu Vujisiću, Bori Todorviću. Iz oblasti teorije značajne su njegove knjige „Fantastika na ekranu“, „Alisa na putu kroz podzemlje i kroz svemir“, „Te slatke filmske laže“, „Jugoslovenski filmski slučaj“, „Zagrebački krug crtanog filma“, „Pola veka filmske animacije u Srbiji“ itd. U Puli, na amaterskom filmskom festivalu „Mala Pula“ 24. jula 1968. upoznaje Zoricu Jevremović. Njih dvoje se 1. maja 1971. venčavaju u Beogradu, gde Zorica dodaje prezime Munitić devojačkom, potom odlaze za Zagreb. Novembra iste godine se vraćaju u Beograd, gde žive do kraja marta 2009. godine, kada je on preminuo. Etnički se ponekad izjašnjavao kao Hrbin. O ličnom identitetu je rekao: Moj otac je Trogiranin, a majka Zagrepčanka. Deda po ocu je, takođe, Trogiranin, dok je baka italijanskog porekla. Mamin otac je Slovenac, a majka bečka grofica. Zato mi je oduvek bilo teško da se nacionalno opredeljujem jer sam ja sve po malo. Nikad nisam imao smisla za te podele na nacije, vere, rase...

1943-2009

Umro francuski kompozitor Moris Žar, dobitnik čak tri Oskara za filmsku muziku: za "Lorensa od Arabije (1962), "Doktora Živaga (1965) i "Put za Indiju" (1982). (1924-2009 -84-) Sarađivao je sa mnogim velikim režiserima kao što su Alfred Hičkok, Džon Hjuston, Lukino Viskonti i Piter Vir. Autor je muzike za 150 filmova među kojima su i hitovi "Godina opasnog življenja", "Gorile u Magli" i "Društvo mrtvih pesnika". Žar, koji je u svojoj karijeri eksperimentirao sa različitim stilovima i žanrovima, te 1980-ih koristio i elektronsku muziku, za svoj je rad nagrađen nizom prestižnih priznanja, uključujući tri Oskara za najbolju originalnu muziku. Njegov sin Žan Mišel Žar je jedan od pionira elektronske muzike, a drugi sin, KevinŽar, je radio kao holivudski scenarista.

31.mart 2009.

Libijske vlasti pronašle tela 100 migranata koji su se udavili prilikom potonuća broda zapadno od Tripolija. Najpre su pronađena tela 23 utopljenika od nedelje 29.marta da bi u večernjim satima 31.marta iz vode izvađeno još 77 poginulih ljudi. Prema izjavama libijskih zvaničnika u pitanju su migranti koji su bili među 365 putnika čiji je brod potonuo na putu ka obali Italije. U noći između subote i nedelje 29. i 30. marta ka Italiji je krenulo ukupno 4 broda. Libijska obalska straža je uspela da spase 350 migranata među kojima je bilo mnogo žena i dece. Među migrantima su ljudi iz Somalije, Nigerije, Eritreje, Alžira, Maroka, Tunisa kao i Kurdi i Palestinci. Prema nekim procenama u Libiji je boravilo između milion i milion i po afričkih migranata koji su u ovoj zemlji u potrazi za poslom ili u tranzitu ka Evropi.

April 2009

01.april 2009.

Albanija i Hrvatska postale punopravne članice NATO alijanse svečanim polaganjem ratifikacionih dokumenata u Stejt departmentu SAD. Ove dve države su dobile pozivnicu za članstvo u NATO 3.aprila 2008. na samitu u Bukureštu da bi ambasadori 26 zemalja članica alijanse potpisali u Briselu protokol o proširenju Saveza na pomenute držve 9.jula 2008. Potom je usledio proces ratifikacije u državama članicama NATO po čijem završetku je tadašnji generalni sekretar Alijanse Jap de Shefer posetio Albaniju i Hrvatsku kako bi im uručio zvanične pozive za članstvo. Prijemom ovih država u Severnoatlantsku vojnu alijansu broj država članica se popeo na 28.

Švedski parlament usvojio zakon o braku kojim su izjednačena prava homoseksualnih i heteroseksualnih parova. Ovim zakonom se istopolnim parovima daje mogućnost sklapanja brakova i usvajanja dece. Zakon je stupio na snagu 1.maja 2009.godine. Homoseksualnim parovima je od 1995.godine bilo omogućeno da svoju vezu ozakone građanskom ceremonijom. Izglasanim zakonom njima je omogućeno sklapanje kako grđanskih brakova tako i venčanje u crkvi. Sa ovom odlukom se složila Luteranska crkva kojoj pripada 75% Šveđana. Od 349 poslanika švedskog parlamenta, 261 je glasao za zakon, 22 su bila protiv, 16 uzdržanih dok 50 poslanika nije bilo prisutno tokom glasanja. Švedska je stupanjem ovog zakona na snagu postala druga država na svetu, posle Norveške koja dozvoljava venčanje homoseksualaca u luteranskoj crkvi.

02.april 2009.

Održan drugi samit grupe G 20 u Londonu čije države članice su pretstavljali šefovi država i vlada. Glavna tema ovog susreta bila je globalna ekonomska kriza koja je tada bila u jeku. Dogovoreno je da se za potrebe Međunarodnog monetarnog fonda izdvoji dodatnih 500 milijardi dolara. Jedan od učesnika sastanka i domaćin britanski premijer Gordon Braun je izjavio novinarima da će preko MMF-a i drugih finansijskih institucija biti izdvojeno ukupno 1 100 milijardi dolara za borbu protiv posledica finansijske krize u svetu. Planirano je da se u naredne dve godine izdvoji oko 250 milijardi evra za pomoć u finansiranju međunarodne trgovine. U pitanju su najveće stimulativne mere u svetskoj ekonomiji koje su ikada do tada usvojene. Svetski lideri su tražili moguća rešenja problema finansijske regulative, mera za obnavljanje rasta globalne privrede i spasavanja ugroženih banaka. Predstavnici Nemačke i Francuske kancelarka Angela Merkel i predsednik Nikola Sarkozi su posebno naglasili potrebu jače finansijske kontrole kako bi se izbeglo ponavljanje velike svetske ekonomske krize. Učesnici samita su se složili da se zemljama u razvoju da veća uloga u međunarodnim finansijskim institucijama.Većina učesnika samita ocenila je da oporavak svetske ekonomije neće biti brz, kao i da je na samitu u Londonu postignut istorijski kompromis. Istovremeno dok je trajao samit grupe G 20, ulicama Londona su zajednički demonstrirali i sukobili se sa policijom antiglobalisti, antikapitalisti, anarhisti, borci za zaštitu životne sredine i mirovnjaci. Blokiravši grad oni su protestovali protiv samita G 20 i sistema, koji prema njihovoj oceni, pljačka siromašne u korist bogatih.

Grupa G 20 je održala svoj osnivački, inauguracioni sastanak u Berlinu 15-16.decembra 1999.godine. Prvi samit, dakle sastanak na vrhu grupe G 20 održan je u prestonici SAD Vašingtonu 14-15.novembra 2008.godine. Radne sastanke grupe održavaju ispred svojih država ministri finansija i guverneri centralnih banaka dvadeset svetskih najrazvijenijih ekonomija, tačnije predstavnici 19 država i predstavnik EU kao posebne celine. Države članice G 20 su: Argentina, Australija, Brazil, Kanada, Kina, Francuska, Nemačka, Indija, Indonezija, Italija, Japan, Meksiko, Rusija, Saudijska Arabija, Južnoafrička Republika, Južna Koreja, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD i posebna članica Evropska unija. Neformalni forum država G 20 se zalaže za otvorene i konstruktivne rasprave između razvijenih zemalja i onih čija su tržišta i ekonomije u razvoju o ključnim temama vezanim za globalnu ekonomsku stabilnost u cilju podrške ekonomskog rasta i razvoja u čitavom svetu. Sastancima grupe G 20 prisustvuju pored predstavnika Evropske centralne banke i visoki funkcioneri MMF-a i Svetske banke. Koliki je značaj ovog foruma govori činjenica da države G 20 ostvaruju čak 85% svetskog BDP-a, imaju učešća u 80% svetske trgovine a njihovo stanovništvo čini dve trećine ukupne svetske populacije.

03-04.april 2009.

Održan samit NATO pakta u Strazburu i Kelu na kojem je proslavljeno 60 godina postojanja ove vojne alijanse. NATO alijansa je osnovana 4.aprila 1949.godine u Vašingtonu potpisivanjem Severnoatlantskog ugovora od strane 12 država i to SAD, Ujedinjene Kraljevine, Francuske, Italije, Belgije, Holandije, Luksemburga, Danske, Islanda, Norveške, Portugala i Kanade. Samit povodom šest decenija postojanja alijanse je trajao dva dana u nemačkom gradu Kelu i francuskom Strazburu koji su povezani mostovima preko reke Rajne. Šefovi država i vlada država članica su drugi dan samita započeli simboličnim prelaskom pešačkog mosta predvođeni nemačkom kancelarkom Angelom Merkel iz Kela u Strazbur gde ih je dočekao francuski predsednik Nikola Sarkozi. Države članice su nakon teških pregovora odlučile da na mesto generalnog sekretara alijanse izaberu danskog premijera Andresa Fog Rasmusena. Njegovom izboru se protivila Turska nezadovoljna Rasmusenovim stavom prema karikaturi proroka Muhameda objavljenoj u jednom danskom listu 2006.godine. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je popustio tek nakon obećanja predsednika SAD Baraka Obame da će jedan od zamenika generalnog sekretara biti Turčin i da će se turski oficiri naći u komandi NATO. Rasmusen je na mestu generalnog sekretara zamenio holanđanina Jap de Hop Shefera.

Na ovom samitu predsednik SAD Barak Obama je uručio povelje o pristupanju NATO predsednicima i premijerima Albanije i Hrvatske čijim ulaskom u alijansu se broj članica popeo na 28. Najvažnija tema samita bila je situacija u Avganistanu u koji će kako je odlučeno biti poslato još oko 5 000 vojnika NATO. Upućen je još jedan poziv Rusiji da povuče svoje vojne snage iz gruzijskih regiona Južne Osetije i Abhazije kojima su ruske vlasti priznale nezavisnost. Inače je iz Kremlja više puta saopšteno da neće povući priznanja nezavisnosti ovih oblasti. Tokom trajanja samita održane su žestoke demonstracije stotina protivnika NATO pakta koji su u Strazburu zapalili jedan hotel i nekadašnji pogranični punkt na francusko-nemačkoj granici. Oni su palili automobilske gume, razbijali izloge prodavnica, opustošili benzinsku pumpu i apoteku. Policija je u pokušaju razbijanja demonstracija koristila suzavac i šok bombe. Središte protesta bilo je na francuskoj strani mosta Evropa koji spaja francusku i nemačku obalu Rajne na samo pet kilometara udaljenosti od centra gde se održavao samit država članica NATO.

05.april 2009.

Severna Koreja neuspešno lansirala raketu “Tepodong 2” koja je preletela Japan i pala u Pacifik. Lansiranje rakete od strane zvaničnog Pjongjanga je izazvalo pravu buru u međjunarodnim odnosima. Zvaničnici Severne Koreje su saopštili da je lansirana raketa nosila eksperimentalni komunikacioni satelit u zemljinu orbitu koji će kružeći oko planete slati muziku u slavu Kim Il Sunga osnivača države i predsednika Kim Džong Ila. Neposredno po lansiranju mediji ove zemlje su objavili da je lansiranje uspešno izvršeno. Sa druge strane iz Vašingtona su stigle optužbe na račun Severne Koreje da je prekršila rezolucija Ujedinjenih Nacija i lansirala balističku raketu. Optužbama su se pridružili ostali saveznici SAD među kojima Južna Koreja i Japan. Južna Koreja je objavila da projektil nije dospeo u orbitu već da je preleto teritoriju Japana i srušio se u Pacifik. Od tri stepena rakete jedan je pao u Japansko more, drugi i treći u okean. Severna Koreja je i 1998.godine lansirala projektil za koji je takođe tvrdila da je satelit ali njegovo postojanje u orbiti nikada nije potvrđeno baš kao ni u ovom slučaju. Naime Severnoamerička komanda za vazdušnu odbranu (NORAD) je saopštila da Severna Koreja nije uspela postaviti svoj satelit u orbitu. Povodom ovog slučaja sazvana je hitna sednica Saveta bezbednosti UN-a. SAD je osudila ovaj postupak Severne Koreje istakavši da je ova zemlja potonula još dublje u samoizolaciju te da se SAD ipak neće povući iz pregovora o nuklearnom programu Severne Koreje u kojem još učestvuju Južna Koreja, Japan, Rusija i Kina. Rusija i Kina su pozvale sve strane na uzdržanost povodom ovog događaja. Ministar inostranih poslova Južne Koreje je izjavio da su vlasti Severne Koreje potrošile ogroman novac na lansiranje rakete umesto da reše problem hroničnog nedostatka hrane za tamošnje stanovništvo. Nakon prašine koju je podigla Severna Koreja je lansiranje rakete proglasila uspehom na putu tehnološke i kosmičke modernizacije.

06.april 2009.

U katastrofalnom zemljotresu jačine 6,3 stepena Rihterove skale koji je pogodio centralnu italijansku regiju Abruco poginulo 308 ljudi, povrede je zadobilo preko 1 500 stanovnika dok je više od 65 000 ostalo bez krova nad glavom. Ovom potresu su prethodile serije podrhtavanja koja su započela januara 2009.godine među kojima i jedno jače od 4 stepena magnitude 30.marta. Najrazorniji zemljotres u poslednjih 30 godina koji je pogodio Italiju je zadesio stanovnike 26 mesta regije Abruco na spavanju u ranim jutarnjim satima oko 3:30, potom je zabeležen i drugi slabiji potres oko 10:00 istog dana 6.aprila.

Potres se dogodio na dubini od oko 9,5 km sa epicentrom udaljenim oko 95km severoistočno od prestonice Rima u blizini grada Akvila koji je pretrpeo i najveća razaranja. Grad ima oko 70 000 stanovnika i poznat je po građevinama velike istorijske i kulturne vrednosti koje datiraju iz srednjeg veka, renesanse ali i iz novijeg perioda. Većina crkava, zamkova i ostalih starih građevina je u ovom zemljotresu do temelja srušeno dok su ostale pretrpele velika oštećenja. Pojedina naselja su potpuno uništena dok je oko 15 000 građevina sravnjeno sa zemljom. Prema mišljenjima nekih stručnjaka toliko zgrada se srušilo jer su građene od kamena i pošto su veoma stare ne bi izdržale ni slabije potrese. Od 308 poginulih stradala su 22 strana državljanina. Apeninsko poluostrvo je poznato kao veoma trusno područije. Najrazorniji zemljotres u novijoj istoriji Italije dogodio se u Mesini 1908.godine kada je poginulo oko 100 000 ljudi. Sedam godina kasnije januara 1915.godine u regionima Avecana i Abruca u zemljotresu jačine 6,8 stepena Rihterove skale živote je izgubilo oko 33 000 stanovnika. Od jačih potresa treba pomenuti i onaj iz 1980.godine koji je pogodio okolinu Napulja kada je poginulo oko 3 000 ljudi, povređeno oko 9 000 dok je oko 300 000 ostalo bez svojih domova. Poslednji zemljotres koji je odneo ljudske žrtve pogodio je 2002.godine grad San Djulijano na jugu Italije. Stradalo je 30 ljudi među kojima učiteljica i 27 djaka prilikom urušavanja zgrade lokalne škole.

Maj 2009

01.maj 2009.

U Švedskoj stupio na snagu zakon kojim je omogućeno homoseksualcima da se venčavaju i u crkvi. Švedska je tako postala druga zemlja na svetu, posle Norveške, u kojoj je ovakav čin ozakonjen.

06.maj 2009.

Umro srpski (jugoslovenski) novinar Leon Davičo. (1926-2009 -83-) Do 1968. kao novinar "Politike", bio je dopisnik iz Londona, Berlina, Pariza i Rima. Osnivač je i glavni urednik "Ekspres politike", od 1968. do 1974. godine šef je evropske kancelarije za informacije UNICEF-a sa središtem u Parizu, a do 1980. godine direktor za informacije UNESKO-a. Od 1980. do 1987. bio je portparol Visokog komesarijata UN za izbeglice u Ženevi, a posle toga, do 1989. portparol UNESKO-a. Od 1998. do 2003. predsednik je Udruženja stranih novinara u Švajcarskoj, a od 2002. potpredsednik Ženevskog pres kluba. Dobitnik je UNS-ove Specijalne povelje za novinarstvo.

09.maj 2009.

Umro američki košarkaški trener Čak Dejli, tvorac “Drim tima” (Dream team) koji su činile košarkaške zvezde poput Džordana, Džonsona, Barklija, Birda i koji je na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. osvojio olimpijsku titulu. (1930-2009 -78-) Važio je za stručnjaka koji je umeo da od različitih karaktera stvori harmoničan tim. Kao klupski trener ekipu Detroita doveo je do dve uzastopne titule u NBA takmičenju 1989. i 1990. Predvodio je Klivlend , Nju Džersi i Orlando. Primljen je u košarkašku Kuću slavnih 1994.

12.maj 2009.

Umro Mladen Srbinović, akademik, jedan od najznačajnijih srpskih (jugoslovenskih) slikara XX veka. (1925-2009 -83-) Učio je od velikana srpske i svetske umetnosti kao što su Nedeljko Gvozdenović, Ivan Tabakovića, Kosta Hakman, Ljubica-Cuca Sokić. Uporedo sa slikarstvom i grafikom, radio je i mozaike i predloške za tapiserije. Izradio je mozaike za zid u svečanoj sali SIV-a (sada Palata Srbija) kao i za zdanja niza drugih institucija, poput zgrade Radio televizije Beograd u Košutnjaku, crkve Svetog Nikole u Rumi, Invest banke u Beogradu ili oltarske pregrade u manastiru Žiča. Nosilac je brojnih međunarodnih i domaćih priznanja.

17.maj 2009.

Objavljeni rezultati parlamentarnih izbora u Kuvajtu na osnovu kojih je obelodanjeno da se, prvi put u istoriji te zemlje, među 50 poslanika nalaze i četiri žene. Ženama u Kuvajtu je 2005. godine dato pravo da glasaju i da budu birane.

Umro Mario Benedeti, urugvajski književnik i jedan od najvećih latinoameričkih pisaca. (1920-2009 -88-) Autor preko 80 zbirki pesama, novela, eseja i pozorišnih komada, Benedeti je postao poznat romanom "Odmor" (1960.) koji je preveden na čak 19 jezika. Bio je društveno angažovan, godine 1971. osnovao je "Pokret 26. mart" levičarsku koaliciju koja je decenijama docnije preuzela vlast u Urugvaju.

19.maj 2009.

Predsednik Šri Lanke Mahinda Radžapakse formalno proglasio pobedu nad separatističkim pokretom Tamilski tigrovi i okončanje 25-godišnjeg građanskog rata u kome je poginulo više od 70.000 ljudi.

28.maj 2009.

Umro grčki novinar Lambros Papantoniu, doajen dopisničkog kora u Vašingtonu i veliki prijatelj srpskog naroda. (1945-2009 -63-) Više od trideset godina bio je diplomatski dopisnik grčkog dnevnika “Elefteros Tipos”, Radija Tesaloniki (Solun) i američkog nedeljnika “Grčke vesti”. Upamćen je kao dugogodišnji izveštač iz Stejt departmenta po upornim u neretko “nezgodnim” pitanjima o američkoj politici prema Srbiji i Balkanu. Završio je prava na Univerzitetu u Solunu a magistrirao i doktorirao na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji. Novinarstvom je počeo da se bavi 1975. posle turske invazije na Kipar i tokom dugogodišnje karijere postao prema opštem mišljenju jedan od vodećih stručnjaka za američku spoljnu politiku prema Grčkoj, Kipru, Turskoj i Balkanu.

Jun 2009

01.jun 2009.

Pad aviona "Er Frans" u Atlantik, na liniji 447 Rio de Ženeiro - Pariz, tom prilikom je poginulo 216 putnika i 12 članova posade.

03.jun 2009.

Organizacija američkih država (OAD) na skupštini održanoj u Hondurasu jednoglasno ukinula suspenziju Kube iz 1962. posle 47 godina. OAD je regionalna organizacija u kojoj članstvo imaju 34 države američkog kontinenta. Zvanična Kuba je, međutim, više puta isticala da nema interesa da se vrati u organizaciju koja je instrument politike SAD.

08.jun 2009.

Umro Omar Bongo Ondimba, predsednik Gabona, lider sa najdužim predsedničkim stažom u Africi (1967-2009). Predsednik Gabona bio je 43 godine a umro u 66-godini.

11.jun 2009.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila, posle više od 40 godina, pandemiju novog gripa, pošto je ocenjeno da se virus H1N1 globalno proširio. Na kraju se ispostavilo da je opšta panika koja je potom usledila bila suvišna i da novi grip nije ozbiljna opasnost.

20.jun 2009.

U Atini otvoren velelepni Muzeja Akropolja, u kojem je izloženo više od 4.000 antikviteta izuzetne istorijske i kulturne vrednosti. Izgradnja zdanja koje sadrži oko 20.000 kvadratnih metara izložbenog prostora koštala je oko 130 miliona evra. Muzej, delo švajcarskog arhitekte Bernara Čumija, smešten je ispod drevnog Akropolja. Novo zdanje posebno je pripremljeno i za smeštaj frizova sa Akropolja koje je, u XIX veku, u London odneo Lord Eldžin, s dozvolom tadašnjih turskih vlasti

22.jun 2009.

Bivši visoki funkcioner Ruande Kaliksta Kalimanzira osudjen na 30 godina zatvora zbog genocida od strane Međunarodnog suda za zločine počinjene u Ruandi.

24.jun 2009.

Umrla srpska slikarka ruskog porekla Olja (Olga) Ivanjicki. (Rođena: Pančevo/Kraljevina Jugoslavija/Srbija 10.maj 1931. - Umrla: Beograd/Srbija 24.jun 2009.) Rođena je u porodici „belih“ Rusa. Njeni roditelji, otac Vasilij Vasiljenko Ivanjicki i majka Veronika Mihajlovna Pjotrovska su u Srbiju došli kao prognanici iz Rusije nakon Oktobarske revolucije. Živeli su u Kragujevcu gde je Olja Ivanjicki živela sve do dolaska u Beograd, da studira vajarstvo na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu koje je uspešno završila, ali se celog života bavila slikarstvom. Po završetku postdiplomskih studija, 1962. godine dobila je posebno priznanje i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u SAD, a godine 1978. i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije „Artist in Residence - Rhode Island School of Design. Bila je među osnivačima grupe „Medijala“, samosvojne pojave koju je osnovala grupa potpunih posvećenika umetnosti (Leonid Šejka, Milovan Vidak, Svetozar Samurović, Kosta Bradić, Siniša Vuković, Milić od Mačve i dr.) Olja Ivanjicki je imala 99 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Šezdesetih godina prošloga veka je počela prva sa pop artom u Beogradu, a pripremala je i izvedbe koje se pamte. Uživala je svetski ugled i njena dela nalaze se u brojnim muzejima i galerijama sveta, poput „Metropoliten“- a u Njujorku. Umrla je u Beogradu posle operacije srca.

1931-2009

25.jun 2009.

Umro američki muzičar i tekstopisac afroameričkog porekla Majkl Džozef Džekson - neformalni kralj pop muzike, jedan od komercijalno najuspešnijih i najuticajnijih muzičara i zabavljača svih vremena. (Rođen: Geri/Indijana/Sjedinjene Američke Države 29.avgust 1958. - Umro: Los Anđeles/Kalifornija/Sjedinjene Američke Države 25.jun 2009.) Majkl Džozef Džekson je sin Džozefa Voltera i Ketrin Ester (rođene Skrus). Osmi je od desetoro dece. Majkl je odrastao pod velikim uticajem svoje majke, koja je bila član Jehovinih svedoka. Još od detinjstva Džeksona je otac fizički i mentalno zlostavljao. Tokom dugotrajnih uvežbavanja i proba često je tučen i vređan. Maltretiranje u ovom dobu ostavilo je posledice na njegov život. Godine 2003. Džozef je priznao televiziji Bi-Bi-Si da je tukao svoju decu. Džekson je svoj muzički talenat pokazao veoma rano, nastupajući kao petogodišnjak na božićnim koncertima. Godine 1964. zajedno sa bratom Marlonom pridružio se grupi Braća Džekson (engl. The Jackson Brothers), koju su činili njihova braća Džeki, Tito i Džermejn. Na početku, svirali su kongo i tamburinu. Mladi Majkl je zatim počeo da nastupa kao prateći vokal i da pleše, a kada je napunio osam godina, on i Džermejn postali su vodeći vokali. Tada je naziv grupe promenjen u Džekson 5. Solo karijeru je započeo 1971. godine. Njegovi doprinosi muzici, plesu i modi, zajedno sa privatnim životom praćenim jakim publicitetom, činili su ga značajnom figurom u popularnoj kulturi četiri decenije. Majkl Džekson je jedna od najvećih zvezda popularne kulture dvadesetog veka. Zbog velike slave i talenta koji je imao, postao je poznat kao kralj pop muzike.

1958-2009

Pet njegovih albuma spada među najprodavanije u istoriji muzike: “Off the Wall” (1979), “Thriller” (1982), “Bad” (1987), “Dangerous” (1991) i “History” (1995). Ukupno, njegovi albumi su prodati u više od 750 miliona primeraka. Spada među retke koji su u “Rokenrol hol slavnih” uvršteni u dva navrata. Vlasnik je Ginisovog rekorda za “Najuspešnijeg zabavljača svih vremena” kao 13 “Gremi” nagrada. Dok se spremao za svoju poslednju koncertnu turneju 2009, pedesetogodišnji Džekson je preminuo usled predoziranja lekovima za uspavljivanje i smirenje. Njegova komemoracija je prikazivana uživo širom sveta i posmatralo ju je oko milijardu ljudi. Džeksonova sveukupna zarada od solo izdanja, spotova, koncerata i ostalog procenjuje se na više od milijardu američkih dolara.

Umrla američka glumica Fara Foset, jedan od simbola američke kulture sedamdesetih godina XX veka. (Rođena: Korpus Kristi/Teksas/Sjedinjene Američke Države 02.februar 1947. - Umro: Santa Monika/Kalifornija/Sjedinjene Američke Države 25.jun 2009.) Seks simbol sedamdesetih, Fositova je najpre studirala umetnost i bavila se manekenstvom. Nagli uspon u karijeri usledio je posle uloge glamurozne Džil Marou u serijalu o tri privatne detektivke - “Čarlijevi anđeli”. Godine 1973. udala se za glumca Lija Mejdžorsa u čijoj je seriji : "Six Million Dollar Man" (Čovek od šest miliona dolara) nekoliko puta i gostovala. Kada joj je karijera krenula, producenti Aron Speling i Leonard Goldberg angažovali su je u tada popularnoj TV-seriji Čarlijevi anđeli u kojima je zarađivala tada basnoslovnih 10.000 dolara po epizodi. No, njenom suprugu se nije sviđala njena stalna zaposlenost, pa je 1977. godine napustila seriju, kojoj se kao gost, ponovno vraća nakon sudske parnice sa producentima. Brak sa Lijem je okončan 1979. godine kada je počela izlaziti sa Rajanom O’Nilom, sa kojim je proživela 17 burnih godina i s kojim ima sina Redmonda. Uprkos stalnim optužbama da uživa u drogama, Fosetova to nikada nije potvrdila. Fara Foset je 2006. godine otkrila da boluje od raka debelog creva, a godinu dana posle toga održala je konferenciju za novinare na kojoj je objavila da se izlečila. Bolest se ubrzo vratila pa je Fosetova otišla u Nemačku na tretman alternativnim metodama ali joj ni to nije pomoglo. U aprilu 2009. godine rak se proširio i na jetru te je od tada glumica lečena u bolnici u Los Anđelesu. Preminula je u bolnici u Santa Moniki.

1947-2009

30.jun 2009.

Irak uspostavio punu kontrolu nad svojim gradovima pošto su se iz njih povukli američki vojnici, šest godina posle međunarodne vojne intervencije kojom je svrgnut Sadam Husein. Vojnici SAD su se prebacili u baze van urbanih mesta što je bio uvod u napuštanje Iraka 2011. Iračka vlada je tim povodom proglasila praznik – “dan nacionalnog suvereniteta”.

Pad aviona jemenske avio kompanije “Jemenija er” tipa “Erbas 310”, preživela samo jedna devojčica od ukupno 153 osobe koliko ih se nalazilo u avionu. Letelica koja se kretala od jemenske prestonice Sane ka glavnom gradu Komora, Moroni srušila se u Indijski okean u blizini Komorskih ostrva.

Jul 2009

01.jul 2009.

U Beogradu počele XXV Letnje Univerzitetske igre, na kojima se okupilo oko 8 500 studenata-sportista iz 145 zemalja sveta.

Umro američki glumac srpsko-češkog porekla Karl Malden, dobitnik Oskara. (Rođen: Čikago/Ilinois/Sjedinjene Američke Države 22.mart 1912. - Umro: Los Anđeles/Kalifornija/Sjedinjene Američke Države 01.jul 2009.) Rođen je u Indijani kao Mladen Sekulović, od oca Srbina i majke Čehinje. Maldenov otac, Petar Sekulović, napustio je rodno Podosoje kod Bileće i „trbuhom za kruhom” došao u Čikago. Tu je rođen Mladen, kao najstariji od trojice braće. Njegova majka je bila Mini Sekulović, Čehinja, zaposlena u tekstilnoj industriji. Od malih nogu je govorio srpski. Rado je pričao o svojoj prošlosti i poreklu. Spominjao je kako mu je otac radio težak posao u čeličani u Geriju, kao i on kasnije. I pored teškog rada, njegov otac je osnovao najstarije pevačko društvo u Americi, zvano „Sokol Grupa-Branko Radičević”. Tako se mladi Malden još u porodici upoznao sa srpskom kulturom i običajima. U Holivudu je bio vrlo cenjen; trač rubrike o Karlu Maldenu je uvek bilo teško ili nemoguće sresti. Ime je promenio u 22. godini iz profesionalnih razloga. Proslavio se filmovima Elije Kazana, s kojim je sarađivao i u pozorištu. Njegovo karakteristično lice omogućilo mu je da igra veoma različite uloge, od sveštenika do gangsterskog šefa, od rogonje do generala. Najpoznatiji će ostati upamćen po ulogama u filmovima “Tramvaj zvani želja” za koji je dobio Oskara 1951, “Na dokovima Njujorka” kao i u TV seriji “Ulice San Franciska” gde je igrao glavnu ulogu zajedno sa Majklom Daglasom. Karl Malden se oženio Monom Grinberg 1938. godine. Upoznao ju je za vreme angažmana u „Gudmenovom teatru”. Sa njom je bio u braku preko 70 godina i dobio dve kćerke. U Kaliforniju je stigao 1960. godine. Živio je u blizini Santa Barbare. U glumačkoj industriji je bio 61 godinu, a 1993. se penzionisao. Pet godina je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu, a osnovao je i umetničku biblioteku u Beverli Hilsu, koja je najveća u Americi.

1912-2009

06.jul 2009.

Američki predsednik Barak Obama i ruski predsednik Dmitrij Medvedev potpisali u Moskvi dokument pod nazivom "Zajednički memorandum o razumevanju o budućem smanjenju strateškog naoružanja". Dokumentom se predviđa smanjenje na 1.500 do 1.675 nuklearnih bojevih glava sa svake strane a dogovoreni nivo treba da bude postignut u roku od sedam godina od potpisivanja sporazuma.

Umro Robert Maknamara, arhitekta vijetnamskog rata. (1916-2009 -93-) Maknamara je više nego bilo ko drugi, kao državni sekretar za odbranu, izuzev možda predsednika SAD Lindona Džonsona, bio simbol američke intervencije u Vijetnamu, pojedini kritičari su taj rat čak nazivali "Maknamarinim ratom". Docnije je izvesno vreme bio predsednik Svetske banke.

15.jul 2009.

Evropska komisija usvojila preporuku da Srbiji od početka 2010. budu ukinute vize za putovanja u zemlje EU.

17.jul 2009.

Umro izraelski general, političar i obaveštajac Meir Amit. (1921-2009 -88-) Predvodio je Mosad od 1963. do 1968. i takođe se nalazio na čelu obaveštajne grane izraelske armije. Njemu se pripisuje uspeh obaveštajnog rada koji je doprineo pobedi Izraela u šestodnevnom ratu 1967. kao i niz drugih uspeha poput mirovnog sporazuma sa Egiptom. Nakon vojne službe, bio je ministar transporta i komunikacija.

Umro američki novinar Volter Kronkajt, jedan od najcenjenijih radio i TV novinara na svetu, dugogodišnji urednik CBS-a, svojevremeno proglašen “čovekom kojem se najviše veruje u SAD. (1916-2009 -92-) Izveštavao je o mnogim događajima od 1937. do 1981. godine, uključujući bombaške napade u Drugom svetskom ratu; Nirnberška suđenja; borbe u Vijetnamskom ratu; otmici Dosonovog polja; aferi Votergejt; Iranskoj talačkoj krizi; ubistvu predsednika Džona F. Kenedija, pionira građanskih prava Martina Lutera Kinga mlađeg i muzičara iz grupe Bitlsi, Džona Lenona. Takođe je bio poznat po svom ekstenzivnom pokrivanju tema američkog svemirskog programa, od Projekta Merkura, do sletanja na Mesec, i do Spejs-šatla. On je bio jedini dobitnik nagrade Ambasadora istraživanja koji nije bio zaposlen u agenciji NASA. Kronkajt je dobro poznat po svoj završnoj frazi „And that's the way it is,“ kojoj bi sledio datum emitovanja.

25.jul 2009.

Umro Hari Peč, poslednji veteran britanske vojske iz Prvog svetskog rata. (1898-2009 -111-) Britanski vojnik poznat pre svega kao poslednji preživeli vojnik Prvog svetskog rata koji se u njemu i borio. U trenutku smrti on je bio takođe i najstariji muškarac u Evropi.

Avgust 2009

01.avgust 2009.

U saobraćajnoj nesreći kod Lapova poginula Borka Vučić jedna od najbližih saradnica negdašnjeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića. (1926-2009 -83-) Važila je za uspešnog finansijskog stručnjaka i u međunarodnim okvirima. Borka je odrastala u Komiriću, Krupnju, Vrelu kod Uba, Pančevu i Beogradu, prema mestima službovanja svog oca učitelja. Priključila se partizanskom pokretu kao bolničarka. Pravni fakultet završila je u Beogradu 1951. godine. Specijalizovala je bankarstvo u SAD, Holandiji, i Engleskoj. Radila je u Ekonomskom institutu bivše SFRJ, a zatim je obavljala dužnosti šefa kabineta saveznog sekretara za spoljnu trgovinu u tadašnjem SIV-u, šefa kabineta direktora Saveznog zavoda za planiranje i saveznog sekretara za industriju i građevinarstvo u tadašnjem SIV-u. Bankarstvom se počela baviti u Privrednoj banci Srbije, od koje je kasnije nastala Beogradska banka. Tu je radila zajedno sa Slobodanom Miloševićem, pod čijim će režimom, tokom 1990-ih, rukovoditi Beogradskom bankom (1997–2001) i njenom ispostavom na Kipru. Sa dužnosti predsednika Beogradske banke smenjena je nakon pada Miloševićevog režima, oktobra 2000. godine. Januara 2007. godine izabrana je, na listi SPS-a, za poslanika u Narodnoj Skupštini Republike Srbije. U periodu februar - maj 2007. godine, predsedavala je sednicama parlamenta kao najstariji poslanik.

07.avgust 2009.

Umro Danko Popović, srpski (jugoslovenski) književnik - postao je poznat romanom "Knjiga o Milutinu", verovatno najtiražnijim romanom srpske književnosti druge polovine XX veka. (1928-2009 -80-) Pravni fakultet završio je u Beogradu, gde je proveo najveći deo života. Autor je više pripovedaka, eseja i romana, filmskih scenarija, radio i TV drama. Radio je u Ministarstvu odbrane Republike Srbije u Odeljenju vojnog arhiva.Dela: romani "Gospodari", "Oficiri", "Svinjski ujed", "Udovice", "Čarapići", "Kuća Lukića","Konak u Kragujevcu", pripovetke "Svečanost" i "Kukurek i kost", knjige eseja "Vreme laži", "Događaji i priviđenja", "Na krstu i raskršću", "Nespokoji", "Božur i trnje", "Seobe stare i nove" i "Četiri vetra".

10.avgust 2009.

Umro američki slavista i politikolog srpskog porekla Aleks Dragnić, univerzitetski profesor, akademik, stručnjak za nekadašnju Jugoslaviju. (1912-2009 -97-) Bio je višedecenijski profesor univerziteta Vanderbilt. Široj javnosti postao je poznat 1954. po objavljivanju knjige „Titova obećana zemlja“ posle službovanja u ambasadi SAD u Beogradu, između 1947. i 1950. Tokom Drugog svetskog rata bio je analitičar za spoljne poslove u Odeljenju za strateške usluge, preteči Centralno obaveštajne agencije (CIA). Predavao je na univerzitetima Vašington i Li. Bio je saradnik istraživač pri Huverovom institutu, ako i dugogodišnji potpredsednik Američkog udruženja za političke nauke.

11.avgust 2009.

Umrla Junis Kenedi Šrajver, osnivač Specijalne Olimpijade i jedan od zastupnika interesa osoba sa posebnim potrebama širom sveta - rođena sestra bivšeg američkog predsednika Džona F. Kenedija. (1921-2009 -88-) Odlikovana je 1984. najvišim civilnim odlikovanjem u SAD, Predsedničkom medaljom slobode. Specijalnu Olimpijadu osnovala je 1968. s ciljem da poboljša samopoštovanje hendikepiranih osoba. Specijalna Olimpijada je organizacija koja sada okuplja 190 zemalja.

22.avgust 2009.

Pentagon zvanično saopštio da je tokom proteklih šest godina (od marta 2003.) u Iraku poginulo 4.337 američkih vojnika, a više od 31.000 je ranjeno. Takođe je objavljeno da je najmanje 716 vojnika poginulo, a 3.500 ranjeno u i oko Avganistana, počev od 2001. Navedeno je i da je još 69 vojnika SAD izgubilo život u drugim zemljama tokom proteklih osam godina u, kako je navedeno, antiterorističkim operacijama.

23.avgust 2009.

Umro legendarni austrijski skijaš Toni Sajler koji je na zimskim Olimpijskim igrama 1956. osvojio zlatne medalje u sve tri discipline - spustu, slalomu i veleslalomu. (1935-2009 -73-)

27.avgust 2009.

Umro Sergej Mihalkov, ruski (sovjetski) pisac, akademik, autor teksta himne negdašnjeg Sovjetskog Saveza kao i himne Rusije. (1913-2009 -96-) Najpoznatiji je kao klasik ruske dečje književnosti. Književnik izuzetnog ugleda, kao literata pojavio se poznih 30.-ih godina XX veka. U više navrata bio je deputat Vrhovnog sovjeta i Ruske republike, predsednik Saveza pisaca. Veliku popularnost imale su i njegove basne iz svakodnevice, njih oko 250. Dobitnik je najviših ruskih (i sovjetskih) priznanja. Njegove knjige štampane su na više jezika u tiražu većem od čak 400 miliona primeraka. Književnik Sergej Mihalkov je otac filmskih reditelja Nikite Mihalkova i Andreja Končalovskog. Mrlju na njegovu biografiju bacila je činjenica da je kao predsednik Sovjetskog udruženja književnika, bio deo kampanje protiv nekih ruskih pisaca, među kojima su i nobelovci Boris Pasternak i Aleksandar Solženjicin.

Septembar 2009

12.septembar 2009.

Umro Norman Borlaug, američki stručnjak za patologiju biljaka i nobelovac. (1914-2009 -95-) Borlaug je bio pokretač takozvane "zelene revolucije" razvojem novih vrsta žitarica otpornih na bolesti čime je drastično povećan prinos, pa je umnogome smanjena glad u siromašnim zemljama. Godine 1970. dobio je Nobelovu nagradu za mir a 2007. zlatnu medalju američkog Kongresa, što je najviše civilno odlikovanje u SAD.

Umro francuski fotograf Vili Ronis, poznat po svojim crno belim fotografijama svakodnevnog života Parižana. (1910-2009 -99-) Ronis jedan od velikana fotografije XX veka, započeo je karijeru 30-ih. Smatran je "socijalnim" fotografom, zbog tematike koja mu je bila najdraža. Francuska javnost prozvala ga je "pesnikom koji je slavio jednostavnu radost življenja".

14.septembar 2009.

Umro američki glumac Patrik Svejzi, plesač i kantautor poznat po igranju karakterističnih glavnih uloga, posebno romantičnih, teških i komičnih likova. (Rođen: Hjuston/Teksas/Sjedinjene Američke Države 18.avgust 1952. - Umro: Los Anđeles/Kalifornija/Sjedinjene Američke Države 14.septembar 2009.) Pored toga što se bavio glumom ostao je upamćen i kao odličan profesionalni plesač. Karijeru je započeo u mjuziklima na Brodveju. Bio je poznat i po svom medijskom imidžu i izgledu. Magazin People proglasio je Svajzija "najseksipilnijim muškarcem na svetu" 1991. godine. Svejzi je dobio tri nominacije za nagradu Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca u filmu – komedija ili mjuzikl, za uloge u ljubavnom filmu Prljavi ples (1987), fantastičnom filmu Duh (1990) i drumskoj komediji To Vong Fu, hvala za sve, Džuli Njumar (1995). Glumio je i u poznatim akcionim filmovima, poput Road House (1989) i Point Break (1991). Odlikovan je zvezdom na Holivudskoj stazi slavnih 1997. Svejzi je koautor i snimio popularnu pesmu "She's Like the Vind" i posthumno je nagrađen Rolek Dance Avard 2012. Godine 2009. Preminuo od raka pankreasa u 57. godini.

1952-2009

19.septembar 2009.

Umro srpski (jugoslovenski) lekar i molekularni biolog Dušan Kanazir, predsednik SANU od 1981. do 1994.godine. (1921-2009 -88-) Doktorirao je fiziološke nauke na Univerzitetu Libr u Briselu. Bio je redovni profesor Prirodno matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i načelnik laboratorije instituta u Vinči. Najviše se bavio istraživanjima u oblasti molekularne biologije.

23.septembar 2009.

Umro Osman Ertugrul Osmanoglu, poslednji potomak Otomanske dinastije. (1912-2009 -97-)

29.septembar 2009.

Umro Pavel Popovič, legendarni ruski (sovjetski) kosmonaut iz prvog, "gagarinovskog" kruga. (1930-2009 -78-) Od 1954. nalazio se kao pilot u sastavu Ratnog vazduhoplovstva Sovjetskog Saveza. Prvi put u kosmos, u trajanju dva dana, 22 sata i 57 minuta, leteo je kao komandir broda "Vostok-4" avgusta 1962. posle čega je pripreman za let na Mesec. Od 1980. do 1989. bio je zamenik načelnika Centra za pripremu kosmonauta "Gagarin". Dvostruki je heroj Sovjetskog Saveza.

Oktobar 2009

07.oktobar 2009.

Umro američki fotograf Irving Pen, znamenit po fotografijama na kojima dominira stroga jednostavnost. (1917-2009 -92-) Radio je portrete slavnih, modne fotografije, kao i različite umetničke fotografije s motivima od klasične mrtve prirode do egzotičnih krajeva planete. Karijeru je započeo 40-ih XX veka kao modni fotograf časopisa "Vog". Veliku slavu doneli su mu portreti Majlsa Dejvisa, Spensera Trejsija, Džordžije O'Kif i Pabla Pikasa. Jedna fotografija za koju je pozirala njegova supruga manekenka Lisa Fonsagrivs, prodata je 2004. za čak 57.000 dolara.

25.oktobar 2009.

Najmanje 155 ljudi je poginulo, a više od 500 ranjeno u eksploziji dva automobila bombe u centru Bagdada. Najpre je eksplodirala bomba manje snage ispred zgrade regionalne vlade a potom i bomba velike razorne moći u kompleksu ministarstava. Ekstremistička grupa “Islamska država u Iraku”, povezana sa Al Kaidom je preuzela odgovornost za ovaj teroristički napad.

30.oktobar 2009.

Umro francuski akademik, antropolog i etnosociolog Klod Levi-Štros. (1908-2009 -100-) Na osnovu plemenskih običaja i mitova pokazao je da je ljudsko ponašanje zasnovano na logičkim sistemima koji mogu da se razlikuju od društva do društva, ali poseduju zajedničku podstrukturu. Široj publici postao je poznat delom “Tužni tropi”(1955) u kojem je opisivao ponašanje brazilskih urođenika, na osnovu ličnog iskustva. Boravak među njima konačno je odredio njegovo opredeljenje ka antropologiji. Verovao je da lingvistika i matematička logika u antropološkim istraživanjima imaju poseban značaj. Neka od ostalih dela: “Elementarne strukture srodstva”, “Strukturna antropologija”, “Divlja misao”, “Mitologike” itd.

Novembar 2009

14.novembar 2009.

Umro srpski (jugoslovenski) istoričar, akademik, Sima Ćirković – dopisni član SANU postao 1972. a redovni 1981. (1929-2009 -80-) Njegova oblast rada bila je istorija srednjeg veka Srbije i Bosne. Od 1968. na mestu je redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bio je član više inostranih akademija i stručnih udruženja, poput Evropske akademije za istoriju u Briselu, Međunarodnog instituta za ekonomsku istoriju Frančesko Datini, Međunarodnog komiteta za istorijsku metrologiju. Bio je zapažen i kao leksikograf. Bavio se i istorijom istoriografije.

15.novembar 2009.

Umro, u narodu najomiljeniji patrijarh srpski Pavle (Gojko Stojčević), episkop pećki, mitropolit beogradsko- karlovački - Bio je 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. (Rođen: Kućanci/Austro-Ugarska/Hrvatska 11.septembar 1914. - Umro: Beograd/Srbija 15.novembar 2009.) Rođen je kao Gojko Stojčević. Rano je ostao bez roditelja. Prezivao se po majci. Otac Stevan Okrajnov je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre” kad je dečaku bilo tri godine, iza njega su ostala dva sina Dušan i Gojko. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, i pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijom očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka - patrijarha Pavla. Shvativši da je dete „vrlo slabačko”, tetka ga je poštedela seoskih poslova i omogućila mu da se školuje. Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925-1929) završio je šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930-1936). U to vreme bogoslovijom je upravljao mitropolit Petar Zimonjić. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“. U Beograd je došao 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Na Bogoslovskom fakultetu Ava Justin Popović predavao mu je Dogmatiku. Vanredno je završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat. Gojko je zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu. Zamonašio ga je njegov duhovnik Makarije. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini. Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine.

1914-2009

Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, Prizrenska bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Prizrena u manastir Gračanicu. Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pisao je izveštaje Svetom sinodu o teškom položaju Srba i pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. Na autobuskoj stanici u Prizrenu fizički ga je napao jedan Albanac, a bilo je i drugih verbalnih i fizičkih napada. Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. Sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. U manastiru Pećka patrijaršija ustoličen je 22. maja 1994. godine, u tron pećkih patrijarha. Bio je omiljen u narodu, pored ostalog i zbog svoje skromnosti i blagougodne besede.

23.novembar 2009.

Otvorena najveća vojna baza u Srbiji - baza "Jug" na brdu Cepotina kod Bujanovca. Baza "Jug" izgrađena je na 35 hektara i u nju je uloženo 1,7 milijardi dinara. U bazi se nalazi 66 objekata ukupne površine 22.000 metara kvadratnih u koje će moći da bude smešteno 1.000 profesionalnih vojnika.

30.novembar 2009.

Evropska unija ukinula vize za građane Srbije.

Umro Milorad Pavić, srpski (jugoslovenski) književnik i naučnik, akademik i član niza međunarodnih i naučnih i literarnih asocijacija. (Rođen: Beograd/Kraljevina Jugoslavija/Srbija 15.oktobar 1929. - Umro: Beograd/Srbija 30.novembar 2009.) Njegov otac je bio slikar i vajar i radio je u prosveti, kao i Pavićeva majka. Sam Pavić je navodio da je jedan njegov predak objavio zbirku pesama u Budimu 1766. Milorad Pavić diplomirao je 1954. na Univerzitetu u Beogradu, na tadašnjem (starom) Filosofskom fakultetu, na grupi za jugoslovensku književnost. Doktorirao 1966. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, sa temom „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“. Globalnu popularnost mu je donelo delo „Hazarski rečnik“. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. Bio je profesor filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Beogradu, sa osnovnim interesovanjima vezanim za istoriju kulture Srba, posebno za srpsku književnost baroka, klasicizma i predromantizma. I pored velikog značaja njegovih naučnih radova postao je poznat zahvaljujući poznim književnim radovima. Njegova dela su prevođena širom sveta na više od 30 jezika. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Nakon "Hazarskog rečnika" objavljuje roman „Predeo slikan čajem“ (1988) u kojem autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994.

1929-2009

Decembar 2009

04.decembar 2009.

Prvi solarni avion na svetu, "Solar-impul" delo švajcarskog inženjera Bertrana Pikara, uspešno obavio probni let. Prvi let ovog aviona, s baterijama čije se ćelije pune energijom Sunca, obavljen je na visini od samo 100 santimetara iznad zemljine površine, dok je dužina leta bila svega 350 metara. Solarna letilica koja bi, prema zamisli njenog konstruktora, već tokom 2012. trebalo da obavi planetarni let, teška je svega 1,6 tona.

17.decembar 2009.

Umro srpski (jugoslovenski) pevač i glumac Dušan Jakšić, prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. (1927-2009 -82-) Glumu je završio na Pozorišnoj akademiji u Beogradu u klasi Bojana Stupice a karijeru započeo 1950. u Jugoslovenskom dramskom. Zapažene su njegove uloge Don Kihota (“Čovek od La Manče” D. Vasermana), Spire (“Pop Ćira i po Spira”), Šulca (“Oblomov”). Kao pevač zapažen je 1958. učešćem na festivalu u Opatiji, a 1961. pobedio je na prvom Beogradskom proleću. Upamćena je pesma “Beograde”, koju je sam komponovao i pevao.

2010

Januar 2010

12.januar 2010.

Poginulo čak oko 316.000 ljudi u zemljotresu koji je pogodio karipsku ostrvsku državu Haiti - drugi najsmrtonosniji zemljotres u istoriji sveta. Epicentar zemljotresa bio je na oko 25 kilometara zapadno od glavnog grada Port-o-Prensa.

22.januar 2010.

Irinej, do tada episkop niški, izabran za patrijarha Srpske pravoslavne crkve.

27.januar 2010.

Umro američki pisac Džerom Dejvid Selindžer, čije je najpoznatije delo “Lovac u žitu“ prodato u više od 65 miliona primeraka. (1919-2010 -91-)

Februar 2010

07.februar 2010.

Umro Mihajlo Marković, srpski (jugoslovenski) filozof, univerzitetski profesor i akademik - jedan od najznačajnijih srpskih filozofa i logičara XX veka marksističko-humanističke orijentacije. (Rođen: Beograd/Kraljevina SHS/Srbija 24.februar 1923. - Umro: Beograd/Srbija 07.februar 2010.) Rođen je od oca Milutina i majke Mileve. Završio je Drugu beogradsku gimnaziju 1941. godine. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu i bio kapetan JNA. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1950. godine. Na istom fakultetu je 1951. izabran za asistenta, a 1953. za predavača na predmetu Logika. Doktorirao je 1955. u Beogradu. Bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, dekan i upravnik Instituta za filozofiju beogradskog Filozofskog fakulteta, jedan od organizatora Korčulanske letnje škole 1960-tih, član Saveta znamenitog filozofskog časopisa "Praksis". Mihailo Marković je predavao na više univerziteta u Evropi, Kanadi i SAD. Važio je za jednog od uticajnijih srpskih filozofa marksističke orijentacije. Dobrica Ćosić mu je posvetio poglavlje u svom romanu Prijatelji. Ćosić je smatrao Mihaila Markovića najuglednijim srpskim filozofom i najznačajnijim socijalistom druge polovine dvadesetom stoleća. Tokom 1960-ih Marković je postao jedan od glavnih kritičara Josipa Broza Tita i Saveza komunista Jugoslavije, učesnik i strateg demonstracija 1968. na Beogradskom univerzitetu. U januaru 1975. je iz političkih razloga suspendovan na Filozofskom fakultetu i potom postao jedan od poznatijih disidenata. 1980-ih bio je jedan od autora Memoranduma SANU o poziciji srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji. Bio je jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije (SPS) i autor programskih načela SPS, važio je za ideologa partije dok novembra 1995. nije bio isključen iz SPS. Razlog za isključenje bilo je njegovo suprotstavljanje osnivanju Jugoslovenske levice (JUL) stranke kojom je rukovodila Mira Marković. U novembru 2004. bio je svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu. Poslednjih godina politički se angažovao u stranci Aleksandra Vulina, Pokret socijalista, čiji je program i napisao.

1923-2010

Mart 2010

03.mart 2010.

Umro Momčilo Momo Kapor, srpski (jugoslovenski) književnik, slikar, novinar - član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske. (Rođen: Sarajevo/Kraljevina Jugoslavija/Bosna i Hercegovina 08.april 1937. - Umro: Beograd/Srbija 03.mart 2010.) Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora. Kapori su poreklom iz sela Mirilovići kod Bileće. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Napisao je više romana i zbirki priča, autor je i nekoliko dokumentarnih filmova i tv emisija. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Kapor je smatrao da je gađenje nad sopstvenim narodom vrsta izdaje. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. Neka od dela: "Beleške jedne Ane", "Foliranti", "Una", "Knjiga žalbi", "Uspomene jednog crtača", "Vodič kroz srpski mentalitet" itd. Scenarista je više filmova: "Valter brani Sarajevo", "Banket". Umro je na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.

1937-2010

05.mart 2010.

Umrla Herta Haas, ekonomista, nosilac Partizanske spomenice, zvanično druga po redu od ukupno četiri zvanične supruge Josipa Broza Tita. (1914-2010 -95-) Herta Has je rođena u Mariboru 29.marta 1914, na granici sa Austrijom i kao mlada studentkinja Visoke ekonomske škole u Zagrebu prišla je komunističkom pokretu. Član SKOJ-a je od 1934, a Komunističke partije Jugoslavije od 1936. godine. Upoznala je Josipa Broza 1937. godine u Parizu gde je odnela falsifikovane pasoše za španske borce i rodila mu je sina Mišu. Tito ju je ostavio u poodmakloj trudnoći zbog kurirke i sekretarice Davorjanke Zdenke Paunović.

12.mart 2010.

Umrla Dušanka Kalanj, spikerka i voditeljka Televizije Beograd, jedan od simbola dobrog izražavanja i prva žena koja je vodila "Dnevnik" TV Beograd. (Rođena: Šibenik/Kraljevina Jugoslavija/Hrvatska 10.oktobar 1934. - Umrla: Beograd/Srbija 12.mart 2010.) Dušanka Kalanj je rođena u Šibeniku od roditelja koji su bili poreklom iz Dalmatinske Zagore, Benkovca i Kistanja. Školovala se u Šibeniku, a engleski jezik i književnost je diplomirala na Beogradskom univerzitetu. Dušanka Kalanj je bila prva žena koja je vodila „Dnevnik“, a u TV Beograd radila je od njenog osnivanja. Prve vesti pročitala je 1958. godine iz studija na Sajmu, zajedno sa kolegom Mićom Orlovićem. I danas se govori o njenoj veštini da i najkomplikovanije vesti pročita sa lakoćom, pamti se njen pravilan izgovor, savršen akcenat i nepogrešiv ritam izgovaranja. Bila je sinonim za dobar govor. Savršenom dikcijom i šarmom ona je svoje znanje prenosila mlađim kolegama i uspostavila standarde za televizijske poslenike. Generacije će je pamtiti i poistovećivati sa TV Beograd. Kao glumica se okušala 1961. godine u igranom filmu „Ne diraj u sreću“ Mila Đukanovića gde je igrala sa Pavlom Vuisićem, Irenom Kolesar, Slobodanom Perovićem i Borislavom Pekićem. Od 2010. godine Udruženje novinara Vojvodine dodeljuje novinarkama, voditeljkama ili spikerkama nagradu „Press vitez – Dušanka Kalanj“. Gledaoci su joj verovali, bila je autoritet na malim ekranima, a posle nekog vremena postala je sinonim za "Dnevnik". Iako su mnogi bili zaljubljeni u nju i pokušavali da je osvoje, Kalanjeva se nikada nije udavala.

1934-2010

22.mart 2010.

Kongres SAD usvojio Zakon o reformi zdravstvene zaštite, čime je prvi put u istoriji uvedeno besplatno zdravstvo u SAD. Ovim činom ostvareno je jedno od ključnih obećanja predsednika Obame i njegovo usvajanje uzima se kao presedan u istoriji te zemlje.

29.mart 2010.

U Moskvi, na stanicama metroa "Lubjanka" i "Park kulture" dogodili su se teroristički napadi žena samoubica, pri čemu je preko 100 osoba povređeno a konačni bilans je pokazao da je poginulo 40 osoba. Reč je islamskim teroristima sa Kavkaza.

April 2010

01.april 2010.

Umro američki inženjer Henri Edvard Roberts, dizajner prvog komercijalnog personalnog računara. (Rođen: Majami/Florida/Sjedinjene Američke Države 13.septembar 1941. - Umro: Kokran/Džordžija/Sjedinjene Američke Države 01.april 2010.) Henri Edvard Roberts je bio američki inženjer, preduzetnik i lekar koji je izumeo prvi komercijalno uspešan personalni računar 1974. godine. Najčešće je poznat kao „otac personalnog računara.“ Osnovao je Micro Instrumentation and Telemetri Sistems (MITS) 1970. godine da bi prodao komplete elektronike ljubiteljima raketnih modela, ali je prvi uspešan proizvod bio elektronski kalkulator koji je je predstavljen na naslovnoj strani izdanja Popular Electronics iz novembra 1971. godine. Kalkulatori su bili veoma uspešni i prodaja je premašila milion dolara 1973. godine. Brutalan rat cena kalkulatora ostavio je kompaniju duboko u dugovima do 1974. Roberts je zatim razvio Altair 8800 personalni računar koji je koristio novi Intel 8080 mikroprocesor. Ovo je bilo istaknuto na naslovnoj strani izdanja Popular Electronics iz januara 1975. godine, a hobisti su preplavili MITS porudžbinama za ovaj kompjuterski komplet od 397 dolara. Bill Gates i Paul Allen pridružili su se MITS-u da bi razvili softver, a Altair BASIC je bio prvi Microsoftov proizvod. Roberts je prodao MITS 1977. i povukao se u Džordžiju gde se bavio poljoprivredom, studirao medicinu i na kraju postao lekar u malom gradu Kokranu, Džordžija.

1941-2010

Umro američki glumac Džon Forsajt, najpoznatiji po ulozi Blejka Karingtona u seriji "Dinastija". (Rođen: Pens Grouv/Nju Džerzi/Sjedinjene Američke Države 29.januar 1918. - Umro: Santa Inez/Kalifornija/Sjedinjene Američke Države 01.april 2010.) Njegov otac je bio posrednik na njujorškoj berzi, tako je da je Džon zajedno sa dvoje mlađe braće odrastao u Bruklinu za vreme velike ekonomske krize znane kao Velika depresija. Na očev predlog počinje da se bavi glumom, iako se u početku opirao tome. Godine 1955. dobija prvu veću ulogu u Alfred Hičkokovom filmu Nevolje s Harijem. Sa Hičkokom će kasnije raditi i 1969. u filmu Topaz. Zajedno sa Lanom Terner tumači glavnu ulogu u filmu Madam Iks, 1966. godine. Na tv mreži En-Bi-Si dobija i šou program nazvan po njegovom imenu, a u kojem su se pojavile i njegove ćerke. Svoj glas posudio je u vidu naratora za naučnu seriju Opstanak, koji mu je kasnije doneo i angažman u seriji Čarlijevi anđeli, gde je glumio glas Čarlija. Za vreme snimanja Čarlijevih anđela postaje veliki prijatelj sa Aronom Spelingom, producentom serije. Čarlijevi anđeli ostvaruju veliki uspeh, a Forsajt postaje najplaćeniji televizijski glumac. Zbog srčanih problema 1979. godine imao je četiri operacije, posle čega mu je ugrađen bajpas. Nakon završetka serije Čarlijevi anđeli, Forsajt je u poslednjem trenutku dobio glavnu ulogu u seriji Dinastija. Džordž Pepard, koji je bio planiran za ulogu Blejka Karingtona u seriji Dinastija, dobio je otkaz za vreme snimanja pilot epizode tako da je na zahtev Arona Spelinga u seriju ušao Forsajt koji je još uvek bio pod Spelingovim ugovorom. Dinastija je postala ogroman hit širom sveta, a Forsajtu je donela neviđenu svetsku slavu čime je postao ikona popularne kulture i seks-simbol 1980-ih.

1918-2010

U jeku popularnosti Dinastije, Forsajt je zajedno sa koleginicama iz serije, Džoun Kolins i Lindom Evans, promovisao modnu liniju koja je nastala praćena uspehom serije. Za ulogu u Dinastiji dva puta je dobio nagradu Zlatni globus. Tri puta zaredom bio je nominovan i za nagradu Emi, ali nijednom je nije osvojio. Dinastija se završila 1989. godine, a Forsajt je jedini glumac koji se pojavio u svih 220 epizoda serije. Forsajtu su oktobra 2006. godine lekari konstatovali da ima rak debelog creva. Posle mesec dana provedenih u bolnici pušten je na kućno lečenje. Preminuo je usled komplikacija sa upalom pluća posle jednogodišnjeg lečenja od raka.

04.april 2010.

Senegal preuzeo nakon 50 godina od sticanja nezavisnosti, poslednje vojne baze koje je držala Francuska, nekadašnja metropola, na teritoriji te zapadnoafričke zemlje.

08.april 2010.

Umro Malkolm Meklaren, jedan od tvoraca i svojevrsni simbol Pank pokreta 70-ih i 80-ih godina XX veka u Britaniji. (1946-2010 -64-) Meklaren je bio menadžer sastava "Seks pistols" najpoznatijeg po ploči "God save the queen" koja je dugo bila zabranjena na BBC-iju. Pank je jedan od najznačajnijih pokreta u savremenij muzičkoj kulturi, po opštoj oceni Meklaren je na njegovo oblikovanje imao presudan uticaj.

10.april 2010.

Prilikom pada aviona nedaleko od Smolenska u Rusiji poginuo predsednik Poljske Leh Kačinjski, kao i veliki broj zvaničnika te zemlje, među kojima i drugi čovek poljske diplomatije, predsednikova supruga, guverner Centralne banke Poljske, načelnik Generalštaba poljske vojske. U nezapamćenoj tragediji poginule su 132 osobe, koliko se nalazilo u letilici. Poljska delegacija putovala je u Smolensk kako bi prisustvovala obeležavanju godišnjice masakra u Katinskoj šumi, gde su Sovjeti pobili hiljade Poljaka, najviše vojnih lica.

14.april 2010.

Prilikom serije zemljotresa koji su pogodili jugozapadnu kinesku provinciju Ćinghaj u području Tibeta, poginulo 2.039 osoba a povređeno više od 12.000, pri čemu su stotine nestale, a oko 100.000 je ostalo bez krova nad glavom.

Dogodila se erupcija vulakana Ejafjalajokul na Islandu zbog čega je kao posledica izbacivanja velike količine pepela danima obustavljen avionski saobraćaj iznad severnog dela Evrope.

21.april 2010.

Svečano otvoren obnovljeni Avalski toranj, svojevrsni simbol Beograda, srušen tokom NATO bombardovanja Srbije (SRJ) krajem aprila 1999. Avalski toranj visok je 204,5 metara, što znači da je za metar viši nego stara verzija tornja otvorena 1965.

Umro Huan Antonio Samaran, dugogodišnji predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK). Na čelu MOK-a nalazio se 1980. do 2001. (1920-2010 -89-)

Maj 2010

04.maj 2010.

Umro srpski (jugoslovenski) džez muzičar i kompozitor Predrag Ivanović. (1930-2010 -79-) Diplomirao je aranžiranje na koledžu Berkli. Svirao je klavir, trubu pevao i komponovao. Njegova najpoznatija kompozicija je „Pod sjajem zvezda“. Za film „Ljubav i moda“ 1960. napravio je aranžman za takođe veliki hit „Devojko mala“.

07.maj 2010.

Umro jedan od vodećih srpskih filozofa i teoretičara politike u drugoj polovini XX veka Svetozar Stojanović. (1931-2010 -78-) Rođen je u Kragujevcu u trgovačkoj porodici. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je u istom gradu 1962. Radio je kao gostujući profesor na univerzitetima u SAD, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Austriji, Indiji. Uklonjen je sa Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta zajedno sa još sedam profesora 28. januara 1974. zbog disidentske delatnosti kao član grupe „Praksis“. Vraćen je na Univerzitet početkom devedesetih godina XX veka. Uživao je veliki međunarodni ugled i kao plodan stručni talenat i zbog opšte javne delatnosti. Dela su mu prevođena na 14 jezika. Dela: „Savremena metaetika“, „Između ideala i stvarnosti“, „Istorija i partijska svest“, „Na srpskom delu Titanika“.

15.maj 2010.

Umro škotski pronalazač Džon Šepard-Baron, izumitelj bankomata (Automated Teller Machine - ATM). (1925-2010 -84-) Šepard-Baron radio je za britansku kompaniju "De La Rue", jednu od najvećih svetskih štamparija vrednosnih hartija. Sredinom šezdesetih godina prošlog vijeka Šepard-Baron je usavršio ideju aparata, koji bi izdavao papirne novčanice u bilo koje doba dana. Kako je govorio sam inovator, na takvu ideju došao je u trenutku kada je ostao bez novca, a sve banke bile već zatvorene. Prvi bankomat koji je radio 24 časa pojavio se u filijali britanske banke Barclays na sjeveru Londona 27. juna 1967. godine. Princip njegovog rada se nešto razlikovao od savremenih modela, a za podizanje novca koristili su se vaučeri s imenom korisnika, koje je prethodno izdavala banka.

22.maj 2010.

Održan prvi sajam posmatranja ptica u Srbiji u Specijalizovanom rezervatu prirode Zasavica.

Poljski astronom Nikola Kopernik, čiju je heliocentričnu teoriju Rimokatolička crkva osudila kao jeretičku, ponovo svečano sahranjen u katedrali u Fromborku, u kojoj je svojevremeno služio kao sveštenik. Posle smrti 1543. njegovi ostaci počivali su u neobeleženoj grobnici, a pronađeni su 2005. Reč je o simboličnom činu izmirenja Crkve s Kopernikom.

U nesreći putničkog aviona kompanije "Er Indija ekspres" koji se zapalio prilikom sletanja na aerodrom u Mangaloru, na jugu Indije, poginulo 158 osoba.

Jun 2010

10.jun 2010.

Umro Vlaho Orlić, jedan od najboljih domaćih vaterpolo stručnjaka zahvaljujući kome je beogradski Partizan osvojio šest titula prvaka Evrope u XX veku. (1934-2010 -76-) Detinjstvo je proveo u Kotoru, Italiji i Dubrovniku, a kao mladić uspešno se bavio veslanjem. Od 1958. nalazio se u beogradskom Partizanu, kao igrač i potom trener. Smatra se najzaslužnijim za napredak tog kluba koji je sedamdesetih vladao Evropom i do danas ostao jedan od najboljih vaterpolo klubova na kontinentu. Početkom devedesetih učestvovao je u stvaranju uspešnih timova Zvezde i Bečeja.

15.jun 2010.

Samoubistvom okončao svoj život proslavljeni srpski i jugoslovenski glumac albanske narodnosti Bekim Fehmiju. (Rođen: Sarajevo/Kraljevina Jugoslavija/Bosna i Hercegovina 01.jun 1936. - Umro: Beograd/Srbija 15.jun 2010.) Bio je prvi istočnoevropski glumac koji je nastupio u Holivudu tokom trajanja hladnog rata. Smatran je za jednog od najboljih glumaca jugoslovenske kinematografije. Rođen je u Sarajevu u albanskoj porodici iz Đakovice. Njegov otac Ibrahim je usvojio svoj srednjoškolski nadimak Fehmiju kao prezime koje je zamenilo originalno Imer Halili. Porodica se preselila u Skadar, gde su proveli tri godine, a 1941. se vratila u Jugoslaviju gde su se nastanili u Prizrenu, gde je Bekim proveo detinjstvo. Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Prizrenu. Studirao je na Akademiji za pozorišnu umetnost, od 1956. do 1960. godine, u klasi profesora Mate Miloševića, kod koga je i diplomirao. Bio je član glumačkog kluba svoje gimnazije u Prizrenu, a nakon diplomiranja postao je član Županijskog narodnog pozorišta u Prištini, jedinog profesionalnog pozorišta na albanskom jeziku u Jugoslaviji. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu 1960. godine. U bivšoj Jugoslaviji je bio velika zvezda 1960-ih i 1970-ih godina, proslavio se u crno-talasnom filmu „Skupljači perja“, ali je glumio i u drugim delovima Evrope, naročito u Italiji. Imao je dugogodišnji ugovor sa italijanskim režiserom Dinom de Laurentisom, sarađivao je sa Džonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Dirkom Bogardom, Šarlom Aznavurom i drugima.

1936-2010

Upamćen je i po ulozi vaspitača Žarka u filmu „Specijalno vaspitanje“ Gorana Markovića. Ostvario je oko 45 filmskih i TV uloga. Samoinicijativno se prestao baviti glumom 1987. godine, „u znak protesta zbog antialbanske propagande“. Bio je oženjen koleginicom, glumicom Brankom Petrić, sa kojom je imao dva sina — Hedona i Uliksa. Uliks Fehmiju (1968) se takođe bavi glumom. Živeo je sa svojom suprugom, braćom i sestrama na relaciji Beograd–Priština–Prizren. U aprilu 2001, u izdanju „Samizdata B92“ objavio je knjigu uspomena „Blistavo i strašno“, koju je napisao još 1985. Drugi deo ove knjige objavljen je posthumno, u jesen 2012. Govorio je nekoliko jezika, u koje spadaju: srpski, albanski, makedonski, turski, romski, španski, engleski, francuski i italijanski jezik. Fehmiju je pronađen mrtav 15. juna 2010. godine u svom stanu u Beogradu. Prvi izveštaji navode da je izvršio samoubistvo. Njegovo telo je kremirano, a pepeo razvejan u Prizrenskoj Bistrici u Prizrenu, domu njegovog detinjstva.

18.jun 2010.

Umro srpski (jugoslovenski) arhitekta Bogdan Bogdanović, nekadašnji gradonačelnik Beograda, univerzitetski profesor i član SANU - autor velikog broja spomenika posvećenih žrtvama i borcima u Drugom svetskom ratu (Rođen: Beograd/Kraljevina SHS/Srbija 20.avgust 1922. - Umro: Beč/Austrija 18.jun 2010.) Gradonačelnik Beograda bio je od 1982. do 1986. godine. Bogdanović je najpoznatiji po projektovanju spomenika i spomen-obeležja žrtvama fašizma i borcima otpora u Drugom svetskom ratu građenih širom SFR Jugoslavije između ranih 1950-ih i 1980-ih godina. Posebno je međunarodnu pažnju privukla monumentalna betonska skulptura Kameni cvet u blizini bivšeg koncentracionog logora u Jasenovcu. Drugi značajni spomenici se nalaze u Beogradu, Garavicama, Prilepu, Mostaru, Kruševcu i Leskovcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac. Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Politiku je napustio zbog sukoba sa Slobodanom Miloševićem, koji je opisao u knjizi Zelena kutija. Zbog istog je sukoba otišao u egzil u Beč gde živio sa suprugom do smrti 2010. godine.

1922-2010

Umro portugalski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1998. godinu Žoze Saramago - jedan od najvećih portugalskih pisaca. (Rođen: Azinjaga/Portugalija 16.novembar 1922. - Umro: Tijaz/Španija18.jun 2010.) Rođen je u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga prinuđuje da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976. godine posvetio isključivo književnosti. Saramago se smatra najvećim portugalskim i jednim od najuticajnijih svetskih pisaca današnjice. Njegova dela prevedena su na preko trideset jezika. Završio je mašinbravarski zanat u Srednjoj tehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. Radio je kao auto-mehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika Diário de Notícias smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Sebe je smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“ Posle napada na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti 1991. godine, koje su sprečile piščevu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća. Dobio je Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza, 1995. godine, i Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine. Neka od dela: „Embargo i druge priče“, „Godina smrti Rikarda Reiša“, „Slepilo“, „Sedam sunaca i sedam mesečina“ itd.

1922-2010

Jul 2010

03.jul 2010.

Umro Abu Daud, palestinski ekstremista, glavni organizator napada na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. kada je ubijeno 11 izraelskih sportista. Daud je bio vođa "Crnog septembra", militantne grupe Fataha, poznate po nizu terorističkih akcija.

09.jul 2010.

Umro hrvatski (jugoslovenski) filmski i pozorišni glumac Božidar Orešković. (Rođen: Zagreb/Kraljevina Jugoslavija (Nezavisna Država Hrvatska)/Hrvatska 21.avgust 1942. - Umro: Kozjača, Velika Gorica/Hrvatska 09.jul 2010.) Pohađao je Akademiju dramskih umetnosti u Zagrebu, a nakon diplomiranja 1965. godine u klasi profesora Georgija Para pridružuje se ansamblu Drame Hrvatskog narodnog kazališta. Tamo provodi celu karijeru ostvarivši brojne zapažene uloge. Publika ga pamti i po brojnim filmskim i televizijskim ulogama od kojih je verovatno najpoznatija ona Riđana u dramskoj seriji Kapelski kresovi iz 1974. godine. Uz glumu, bavio se i pisanjem, napisavši osam monodrama, brojne pozorišne tekstove, drame i adaptacije i roman Sedmi dan. Prvu ulogu na filmu odigrao je u Divljim anđelima (1969.) Fadila Hadžića. Dana 1. septembra 2007. godine, nakon 42 godine rada u HNK, odlazi u penziju pa se oprobava u hrvatskim sapunicama glumeći u Uroti (2007.), Ponosu Ratkajevih (2007.-2008.), Sve će biti dobro (2008.-2009.). Dana 10. jula 2010. počinio je samoubistvo u Velikoj Gorici.

1942-2010

14.jul 2010.

Umro srpski (jugoslovenski) pozorišni, filmski i televizijski glumac Ivan Jagodić. (Rođen: Zrenjanin (Petrovgrad)/Kraljevina Jugoslavija/Srbija 07.maj 1936. - Umro: Beograd/Srbija 14.jul 2010.) Ivan je rođen i živeo u mladosti u gradu na Begeju. Iste godine kada je rođen, grad je promenio ime od Velikog Bečkereka u Petrovgrad. Porodična kuća bila je u Pupinovoj ulici, pored Glavne gradske pošte. Kao mladić Ivan ili "Krampi" kako su ga zvali bio je sportski tip, visok, atletski razvijen bavio se vaterpolom na gradskom kupalištu na Begeju - "Brankovanu". Spada među prve igrače zrenjaninskog vaterpolo kluba "Proleter". Bio je oženjen Zrenjaninkom, Dušankom Mežnar, pravnicom. Posebno je bio angažovan u Dramskom programu Radio Beograda gde je iza sebe ostavio veliki broj snimljenih radio-drama. Upamćen je, između ostalog, po karakterističnoj boji glasa i vrhunskoj dikciji. Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Na velikom ekranu debitovao je 1962. u filmu „Prekobrojna“. Uz epizodne uloge u više igranih filmova, posebno su ostale zapažene one u serijama „Salaš u malom ritu“ i „Vuk Karadžić“.

1936-2010

19.jul 2010.

Umro Dejvid Voren, australijski izumitelj, pronalazač "crne kutije". Voren je počeo da radi na takvom uređaju 1953. nakon učešća u istrazi nesreće jednog aviona. Reč je o napravi za snimanje podataka o letu aviona kao i razgovora u pilotskoj kabini. Prototip koji se pojavio 1956. australijska uprava za civilno vazduhoplovstvo odbacila je kao bezvredan. "Crna kutija" je danas obavezan, sastavni deo svih aviona.

Avgust 2010

22.jul 2010.

Umro srpski (jugoslovenski) fudbaler i trener hrvatskog porekla Stjepan Bobek Štef, reprezentativac Jugoslavije, legendarni igrač FK Partizan. (Rođen: Zagreb/Kraljevina SHS/Hrvatska 03.decembar 1923. - Umro: Beograd/Srbija 22.jul 2010.) Već sa trinaest i po godina igrao je za prvi tim Viktorije, nižerazrednog kluba. Kao dvadesetogodišnjak postao je centarfor Građanskog. Godine 1945. je došao u Partizan i za „crno-bele” je igrao sve do 1959. Za tih trinaest godina Bobek je odigrao 468 utakmica i dao 403 gola. Bio je centarfor, individualista, sjajan dribler, neobično vešt golgeter. Kasnije je dobio ulogu konstruktora igre. Igrao je za tim uživajući u pripremanju šansi saigračima. Bobekov poslednji pas najčešće je bio „pola gola”, a njegovo „rolanje“ lopte i „zlatna peta” ostali su u Jugoslovenskom fudbalu pod Bobekovim zaštitnim znakom kao i lična kreacija. Kao fudbaler Partizana Bobek je osvojio dva prvenstva i četiri kupa. U svojstvu trenera imao je više uspeha: pet šampionskih titula (tri sa Partizanom i dve sa Panatinaikosom), dva kupa (grčki i tuniski) i jedno prvo mesto u drugoj saveznoj ligi Jugoslavije (s Vardarom). Isto tako je zemunsku Galeniku uveo u Prvu ligu Jugoslavije. Godine 1995, izabran je za najboljeg fudbalera Partizana svih vremena. Za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije je debitovao 9. maja 1946. u prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke u Pragu, a prvi gol je postigao već u revanšu 29. septembra iste godine, kada je Jugoslavija pobedila Čehoslovačku sa 4:2. Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je 63 utakmice i postigao 38 golova. Od dresa sa državnim grbom oprostio se 16. septembra 1956. u meču Kupa dr. Gerea protiv Mađarske (1:3) u Beogradu. Bio je učesnik dva svetska prvenstva — u Brazilu 1950. i u Švajcarskoj 1954, kao i dve Olimpijade — u Londonu 1948. i u Helsinkiju 1952.

1923-2010

Septembar 2010

10.septembar 2010.

Umro srpski (jugoslovenski) glumac Rade Marković koji je u svetu glume bio aktivan čitavih šest decenija ostavivši neizbrisiv trag u istoriji srpske kulture. (Rođen: Beograd/Kraljevina SHS/Srbija 14.oktobar 1921. - Umro: Zabok/Hrvatska 10.septembar 2010.) Studirao je Tehnički a potom Filozofski fakultet u rodnom Beogradu, da bi se potom posvetio glumi, na početku samo amaterski, sa grupom mladih beogradskih entuzijasta prve posleratne generacije koji su probali u prostorijama Kolarčevog univerziteta. U toj grupi je bila i Olivera Đorđević (kasnije poznata srpska glumica Olivera Marković) sa kojom se venčao 1945. godine, i sa kojom je godinu dana kasnije dobio sina Gorana, poznatog srpskog reditelja. Na pozorišnim scenama ostvario je oko 100 uloga, na filmu osamdesetak, u televizijskim dramama, serijama i drugim emisijama više od 60, učestvovao je u gotovo 200 radio drama. Režirao je dva dokumentarna filma. Sumirano, Rade Marković je jedan od najvećih i najpostojanijih imena srpskom glumišta u periodu od Drugog svetskog rata pa do novog milenijuma. Bio je profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Bio je spiker u prvim filmskim novostima po oslobođenju Beograda, kao i u mnogim kratkometražnim filmovima. S mnogim autorima snimio je po nekoliko filmova: Čudotvorni mač (1950) i Šolaja (1955, za koju je dobio Zlatnu arenu za sporednu ulogu na festivalu u Puli 1956) Vojislava Nanovića; Daleko je sunce (1953), Sumnjivo lice (1954) i Put oko sveta (1964) Soje Jovanović; Zenica (1957) i Kako su se voleli Romeo i Julija (1966) Jovana Živanovića; Prvi građanin male varoši (1961), Leto je krivo za sve (1961) i Devojka (1965) Puriše Đorđevića; Roj (1966, za koju je dobio prvu nagradu /ex aequo/ za mušku ulogu na festivalu glumačkog ostvarenja u Nišu), Hasanaginica (1967), Delije (1968) i Burduš (1970) Miodraga Popovića; Diverzanti (1967) i Valter brani Sarajevo (1972) Hajrudina Krvavca; Klopka za generala (1971) i SB zatvara krug (1974) Mikija Stamenkovića; Otpisani (1974) i Kraljevski voz (1982) Aleksandra Đorđevića; Nacionalna klasa (1979), Majstori, majstori (1980) i Variola vera (1982) Gorana Markovića. Bio je na odmoru u Klanjecu, u kući svoje druge supruge, kada mu je pozlilo. Preminuo je na kardiološkom odeljenju bolnice u Zaboku, u Hrvatskoj.

1921-2010

12.septembar 2010.

Umro francuski filmski režiser Klod Šabrol jedan od utemeljivača "novog pokreta". (1930-2010 -80-) Autor je velikog broja filmova u kojima je najviše analizirao građanske institucije i građanski moral. Šabrol je najpoznatiji po trilerima, 1960-ih i 1970-ih, poput "Neverne žene" i "Mesara". Pojavio se 1958. filmom "Lepi Serž" i od tada je prosečno snimao jedan film godišnje. Tokom 60 godina duge karijere snimio je više od 70 filmova, među kojima je poslednji "Belami" iz 2009. godine. Režirao je filmove: “Naivne devojke“, “Dvostruki obrtaj“, “Raskid“, “Nada“, “Krvavo venčanje“,“Oholi jahač“ itd.

16.septembar 2010.

Puštena u rad Japanska česma na Kalemegdanu, podignuta u znak zahvalnosti japanskom narodu za mnogobrojne donacije Beogradu.

22.septembar 2010.

Umro srpski (jugoslovenski) pozorišni, filmski i TV glumac Predrag Tasovac. (Rođen: Šamac/Kraljevina SHS/Bosna i Hercegovina 09.avgust 1922. - Umro: Beograd/Srbija 22.septembar 2010.) Studirao je ekonomiju a potom književnost, tada na Filozofskom fakultetu. Glumom je počeo da se bavi sredinom četrdesetih godina prošlog veka u Narodnom pozorištu. Član Beogradskog dramskog je postao 1947. da bi se 1953. vratio u Narodno pozorište, kojem ostaje veran do poslednjeg dana. Ostavio je neizbrisiv trag u istoriji srpskog teatra i glume uopšte. Igrao je kako u matičnom Narodnom pozorištu u Beogradu, tako i na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Pozorišta na Terazijama, Dečjeg pozorišta „Boško Buha”, Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku, u mnogim predstavama koje su izvođene u okviru Dubrovačkih letnjih igara, gde je ostvario brojne uloge. Takođe je igrao i u velikom broju televizijskih drama, u tv serijama, a ostvario je i dvadesetak filmskih uloga. Svoj prvi film Svi na more snimio je 1952. Otac je Ivana Tasovca, pijaniste, direktora Beogradske filharmonije, i bivšeg ministra kulture i informisanja Republike Srbije.

1922-2010

29.septembar 2010.

Umro Vojislav Voki Kostić, srpski (jugoslovenski) kompozitor i pisac. (1931-2010 -79-) Roditelji su mu bili istaknuti srpski medicinski radnici i profesori dr Aleksandar Kostić i dr Smilja Kostić Joksić. Po majčinoj strani bio je praprapraunuk Tome Vučića Perišića. Komponovao je 93 dela ozbiljne muzike, kao i muziku za 67 filmova, 310 pozorišnih predstava, 20 TV serija, 40 filmova, niz radio drama. Objavio je 33 ploče, tri knjige i više desetina naučnih radova, eseja i studija. Bio je sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije i mnogo je uradio u oblasti zaštite autorskih prava. Sa glumicom Stanislavom Stašom Pešić dobio je sina Ivana Ejuba Kostića, arabistu i islamologa koji je prešao na islam. Zbog viška kilograma rešio je da oslabi. Pošto mu je kuvanje jedan od hobija, njegovo uspešno mršavljenje je rezultovalo i knjigom „Kako sam pojeo sam sebe“. Drugi hobi mu je boks.

Umro američki filmski glumac Toni Kertis (Bernard Švarc). (1925-2010 -85-) Rođen kao Bernard Švarc, bio je američki filmski i televizijski glumac. Igrao je širok spektar uloga, od lakih komedija, poput muzičara koji beže od gangstera u filmu Neki to vole vruće, do ozbiljnih dramskih uloga, poput odbeglog osuđenika u Bekstvu u lancima, za koju je dobio nominaciju za Oskara u kategoriji najboljeg glumca. Od 1949. glumio je u više od 100 filmova i često se pojavljivao na televiziji. Njegova kćerka je glumica Džejmi Li Kertis.

Oktobar 2010

03.oktobar 2010.

U Pećkoj patrijaršiji ustoličen 45. patrijarh Srpske pravoslavne crkve, njegova svetost gospodin Irinej.

10.oktobar 2010.

U Beogradu održana tzv. "Parada ponosa". I pored izuzetno jakog policijskog obezbeđenja na marginama skupa dogodilo se mnoštvo incidenata.

14.oktobar 2010.

Skupština Srbije usvojila Deklaraciju o osudi zločina počinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.

15.oktobar 2010.

U Alpima, kroz masiv Gothard, u Švajcarskoj, probijen najduži tunel u svetu, ukupne dužine 57 kilometara. Radovi na probijanju tunela počeli su 1993. a izrada planova je započeta još sredinom XX veka. Vrednost izgradnje tunela „Gothard Baze“ ukupno je procenjena na sedam milijardi evra.

Novembar 2010

03.novembar 2010.

Dve osobe su poginule a oko 200 je zadobilo povrede u zemljotresu koji je pogodio Kraljevo i okolinu. Komisija za procenu štete je zabranila dalju upotrebu 800 objekata . Oštećenja je pretrpelo oko 11.500 objekata.

10.novembar 2010.

Umro italijanski filmski producent Dino de Laurentis, jedan od najuticajnijih evropskih sineasta XX veka, u čijoj su produkciji Oskar osvojili filmovi „Gorak pirinač“, „Kabirijine noći“ i „Ulica“. (1919-2010 -91-) Izuzetno je doprineo svetskom uspehu italijanske kinematografije posle Drugog svetskog rata i sarađivao je sa najznačajnijim italijanskim režiserima, uključujući Vitorija de Siku, Roberta Roselinija, Đuzepea de Santisa, Lukina Viskontija, Alberta Latuadu, Federika Felinija.

11.novembar 2010.

U Srbiji počela primena Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.

22.novembar 2010.

Poginulo 347 ljudi a povređeno oko 800 u stampedu na mostu koji spaja prestonicu Kambodže Pnom Pen sa obližnjim rečnim ostrvom. Do stampeda hiljade ljudi je došlo tokom lokalnog „Festivala vode“ na pomenutom mostu, kada je došlo do panike izazvane glasinama da je nekolicina prisutnih doživela strujni udar i da se most ruši.

Decembar 2010

13.decembar 2010.

Umro američki diplomata Ričard Holbruk, "arhitekta" Dejtonskog sporazuma. (Rođen: Njujork/Njujork/Sjedinjene Američke Države 24.april 1941. - Umro: Vašington/Sjedinjene Američke Države 13.decembar 2010.) Ričard Holbruk je bio američki diplomata, potomak Jevreja izbeglica iz Poljske tokom Drugog svetskog rata (familja Goldbrajh), jedan od kreatora Dejtonskog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini novembra 1995. godine. Pored toga, igrao je važnu ulogu u pregovorima sa Slobodanom Miloševićem 1998. godine, u toku oružanih sukoba na Kosovu i Metohiji. Radio je u svim administracijama demokrata od kraja 1960-ih godina XX veka. Tokom administracije Bila Klintona Holbruk je bio ambasador u Nemačkoj 1993-94. godine, pomoćnik državnog sekretara za evropske poslove 1994-95, a od 1999. do 2001. godine ambasador SAD pri UN. Predsednik SAD, Barak Obama, imenovao ga je, početkom 2009. godine, za specijalnog izaslanika za Avganistan. Njegov diplomatski stil mu je doneo nadimke "Buldožer" i "Pobesneli bik".

1941-2010

15.decembar 2010.

Umro američki filmski režiser Blejk Edvards, koji se najviše iskazao kao autor društvenih „crnih komedija“, punih humora, cinizma i destrukcije. (1922-2010 -88-) Neki od filmova koje je režirao: „Doručak kod Tifanija“, „Eksperiment u teroru“, „Pink panter“, „Viktor, Viktorija“, „Čovek koji je voleo žene“ itd.

17.decembar 2010.

Buntom u Tunisu započeo period širokih nemira, pobuna i političkih preloma koji se širio ka Bliskom Istoku naknadno prozvan „Arapsko proleće“.

22.decembar 2010.

Senat SAD ratifikovao "Novi START" odnosno Sporazum o ograničenju ofanzivnog stateškog naoružanja. Sporazumom potpisanim u Pragu aprila 2010 od strane predsednika dve države, Baraka Obame i Dmitrija Medvedeva, dve zemlje su se obavezale na smanjenje nuklearnih bojevih glava za približno trećinu, sa 2.200 na po 1.550, a uvodene su i nove procedure inspekcije arsenala.

24.decembar 2010.

Umro srpski (jugoslovenski) filmski i TV glumac Ljubomir Ljuba Ćipranić, poznat po reputaciji „glavnog sporednog glumca“ u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji. (Rođen: Stojakovo kod Đevđelije/Kraljevina Jugoslavija/Severna Makedonija 09.april 1936. - Umro: Beograd/Srbija 24.decembar 2010.) Ćipranić je više od 50 godina snimao gotovo bez pauze, a sve role koje je odigrao bile su manje sporedne uloge. Ljuba je glumačku karijeru počeo davne 1958. godine u filmu "Krizantema". Od tada je odigrao ukupno 182 uloga na filmu i televiziji i gotovo da ne postoji projekat u kojem se pojavio bez brkova. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bez izuzetka je gumio marginalne uloge poput trubača, radnika u pekari, paora, boksera, pijanduru, vozača autobusa, kafedžiju, gastarbajtera, konobara, prodavca, tamničara, konduktera, a neretko je oblačio i uniformu i to u filmovima "Povratak otpisanih" gde je glumio žandarma, "Ko to tamo peva" u ulozi kaplara, i kao milicioner u ostvarenju "Kako sam sistematski uništen od idiota", kao i seriju "Orđinali". Poslednjih godina stvaralaštva igrao je mesara u "Porodičnom blagu" , pijanca u "T.T. sindromu" i seriji "Seljaci" u kojoj je glumio Kiću. Nije voleo medijski da se eksponira i za života nije dao ni jedan intervju.

1936-2010

29.decembar 2010.

Umrla Atina Bojadži - "Ohridski delfin", severnomakedonska (jugoslovenska) plivačica i trener, svetski šampion u plivačkom maratonu, prva žena sa Balkana koja je preplivala Lamanš. (1944-2010 -66-) Već sa 11 godina uspela je da obori sve Jugoslovenske rekorde u plivanju na kratkom rastojanju slobodno i delfin stilom. Najveći podvig postigla je 9. septembra 1969. godine kada je preplivala Lamanš na mestu gde je taj kanal širok 34 km. Lamanš je preplivala za 13 sati i 20 minuta. Tokom 1977. godine, u čast ovog podviga Atine Bojadži, snimljen je film Ispravi se, Delfina od Aleksandar Đurčinova sa Nedom Arnerić u glavnoj ulozi.